Наша књижевност

562 Наша књижевност

Дубровнику, а по другима аристократије која новцем и влашћу држи Дубровник. Али ми бисмо рекли да је ова последња алегорија роз! Кени: и сам племић, па још у доба католичке реакције, Гундулић није могао доћи на ову мисао.

Дело високог артизма, Дубравка је у исти мах наша најлепше компонована пасторала: у њој има лепих лирских места, комичних сцена, а покаткад и атмосфере из Шекспирових феерија. Са Држићевим комедијама, Дубравка се још једина од осталих врста лубровачке драме може данас, наравно захваљујући вештој режији, приказивати на савременој позорници.

Али крај све виталности и високе цивилизације не треба заборавити да је Дубровник уствари био једна мала оаза западнога света, одасвуд окружена турском дивљином. Напретка је могло бити само

до извесне мере.

Његово позориште, на пример, никада се није могло развити пре ко граница дилетантизма. Многе дружине које су по свој прилици У прво време приказивале оне „малахне комелије од пира“ на свадбама дубровачке властеле и пучана, у цветно доба ренесансе изгледа да су почеле играти поштогод и ван свадба и празника, али се никада нису развиле до професионалних заједница и правих позоришта као у другим земљама за време ренесансе и после ње. Као ни штампарију. Ду: бровник није никада стекао право позориште, театар у великом стилу, ма да је био богат, цивилизован, слободан, бар у својој унутрашњој управи. Католичка црква и турске међе кочиле су све и све сводиле на ситне сразмере. Можда је у томе узрок и занимљивој појави што се упорело с развојем ренесансне драме — од тпагедије и пасторале до комелија деј аге — за све ово време у Дубровнику и по осталим приморју упорно одржавају и стара приказања. Као у Оберамергау, све до средине прошлога века народ је неговао и приказивао рели гиозну драму, чак и у оном првобитном. примитивном облику.

Али ма колико га критички ценили, Дубровнику се ипак мора признати да је пред свој крај покушао да се ослободи туторства цркве и полражавања италијанској књижевности. И Дубровчане је у осам наестом веку све више захватао француски утицај, па се показао и у драми. Већ у првој половини овога века, после периоде у којој је цветала тзв. пучка комедија или сотитефа де агје, они почињу пре водити Молијерова дела: од комедије Женид ба на силу која је играна 1744 до Тартифа и митолошке пасторале Психе, преко двадесет дела, готово читав Молијер! Е

Молијера ће, додуше, први у нас преводити у тамници, пред своју смрт, Фрањо Крсто Франкопан (1671) који је имао у рукама тек објављеног Жоржа Дандена (1668), али тих неколико преведених страница остало је као необјављен покушај у посмртним хартијама погубљенога Франкопана, без икаква утицаја у нас.