Наша књижевност

Драма пре Стерије и Деметра 561

зао једно шире национално схватање које прелази границе Далмације и Хвара.

После ове прве ренесансне световне драме на нашем језику ће се појавити низ трагедија, пасторала, комедија, митолошких и историских драма. Велики број дубровачких писаца у шеснаестом веку, а још више у седамнаестом, посветиће се превођењу, преради, а понеКад и оригиналном стварању различних врста драме. У најбољим свсјим тренуцима, дубровачки писци преносиће покаткад на наш језик дела заиста од велике вредности, као Доминко Златарић, који је с ру кописа превео најлепшу пасторалу света, Тасова Аминту 1580, пре него што је оштампана у оригиналу; несумњиви доказ колико су се у Дубровнику занимали за књижевне новости и за добра дела. Али је Златарић учинио и нешто више: знајући стари грчки језик, а то је и онда била реткост, и не само у Дубровнику, он је превео Софоклсву Електру. Изузетак у Дубровнику, увек окренутом италијанским узорима.

Један писац који је од тих узора снагом свога талента и темпераментом успевао да начини јача и индивидуална дела био је Марин Држић (1508—1567). Велики уметник, Држић је, судећи по његовим комедијама, дао само мали део онога што би могао дати. Живео је сто година пре Молијера, али је имао његову снагу, духовитост, и његову галерију типова. Колико су и Држић и Молијер производи истих утицаја, прилика и исте епохе види се по Скупу који је уствари исто што и Молијеров Тврдица; по Манди која је истога мотива попут Жоржа Дандена; по Дунду Мароју који је сав у гтмосфери Скапенових по двала. Живописан и бујан скуп свих сталежа ренесанснога друштва креће се и живи кроз његове комедије.

Дубровачка драма ће и после Држића бити на прилично високом ступњу. Из античких митова нићи ће митолошка драма, а из италијанских епова романтична. Јавиће се и драме с национално-родољубивим предметима. У свима овим врстама истиче се Јуније Палмотић (1606 — око 1655) чија драма о постанку Дубровника Павлимир има и оригиналности и лепоте, ма да се ослања на легенду о Енеју, праоцу Римљана. Павлимир се искрцава на обалу код Дубровника са својом дружином и ту се сви жене словенским девојкама, а посланици Босне и осталих словенских држава бирају га за краља, Тако се у овој драми Дубровник истиче као носилац јужнословенске идеје, која се тада тешко могла јавити изван Дубровника.

„Још је оригиналнија и боља Дубравка, играна 1628 године. Пасторала, али никако шаблонска, ова ведра Гундулићева драма је са Држићевим комедијама несумњиво највиши домет дубровачке књижевности. У њој се сусрећу две алегорије у истом мотиву: ружни, богати Грдан који поткупљује судије да му даду најлепшу девојку, Дубравку, по једнима је оличење туђинске силе која стално прети

| |;