Наша књижевност

560 · Наша књижевност

чин као и његова приказања: више у причању, него у драматском заплету радње, али је то ипак световна драма, можда први драмски по кушај у духу ренесансе на нашем језику. Зато се с разлогом може рећи да је Мавро Ветранић писац који својим делима спаја стару књижевност с литературсм ренесансе и доцнијих времена.

Док је Ветранић дао у дијалозима само покушај световне драме, Ханибал Луцић написаће прву световну драму у правом смислу те речи, драму каква се јавила у Италији у доба ренесансе.

Луцић је са Хвара, острва крај Дубровника које је додуше бил) млетачко, али донекле припадало дубровачком културном животу.

Хвар између свих наших острва има најбогатију прошлост. Био је феничанска колонија. Доцније, његов је владар онај Деметрије који је дозвао Римљане да ударе на Теуту и Илире. У своје словенске "доба одбијао је навале Турака и арапских гусара и доживео неколико сељачких и рибарских буна против племића. Окренут далеким морима, он је давао најбоље морнаре млетачкој и шпанској морнарици. Међу првим конквистадорима Мексика и Перуа били су и Хварани.

Није, дакле, чудо што је до острва прилично рано допро дах ренесансе и што се објавио у делу једнога од најобразованијих Хварана тога времена, властелина Ханибала Луцића (1485—1558), хуманисте и првога преводиоца Овидија на наш језик. Његова Робиња, ма да је писана по узору италијанских драма онога времена, није обична адаптација. Њена оригиналност се познаје и по манама и по врлинама. Мане су јој што нема заплета ни јаче акције, него је готово сва у причању догађаја, у разговору између младога племића Деренчина и 33робљене кћери бана Власка, коју као робињу продају на дубровачком тргу робова. Сав тај дијалог је наиван, али испод петраркистичког манира избија и индивидуални, осећајни израз песников кад у уста Деренчину ставља љубавне речи. Замисао је такође лепа и прилично оригинална. Деренчин, кога девојка не препознаје, ма да ју је некад волео, разговара прво с њом непрепознат и тако се увери да га је девојка волела, а што га је некада одбила, није то учинила из охоло сти, него зато што је није тражио од оца, како је ред. Тако се најзад расплетом, — који додуше није изненадан, али је природно приказан колико је то допустио манир, — свршава ова мала драма. девојка најзад препозна Деренчина и он је откупљује на слободноме тлу Дубровника. Мако по свој прилици с позајмљеним мотивом, ма да 10] извор није пронађен, ова драма има оригиналних детаља који се познају по непосредности инспирације. Један од тих детаља је и ово стављање радње у Дубровник који, ма да турски вазал, даје слободу свакоме робу кад ступи на његово земљиште. Лепа је и свакако оригинална и поента кад дубровачка властела долазе да поздраве младога витеза и ослобођену девојку. Најзад, у Луцића је оригинално 4 то што је за главна лица своје драме узео потомке два хрватска бана: Деренчина, јунака из Крбавске битке, и Блажа Мајера, те тако пока-