Наша књижевност

Драма пре Стерије и Деметра - 559

У овом популарном облику религиозне драме прелазе на тргове и улице. У половини петнаестога века у Италији то су већ праве драме у којима се мотиви из библије и живота светаца преплићу са призорима из реалнога, световнога живота.

Сва ова религиозна поезија која се неосетно претварала у драму, прелазила је у наше приморске градове, одакле се упоредо с њиховим словенизирањем претакала и у наш језик.

У шеснаестом веку, кад је словенство већ потпуно савладало Романе по градовима, те се латински дух задржао само у културној традицији, праву и администрацији, забележен је и до данас сачуван низ драмских дела, од рудиментарних дијалога до правих приказања. Од Плача Мариј ина, који је још песма у дијалогу, до мистерије о Христу како је с крижа снет и у гроб постављен, која је већ право приказање.

У ово доба, у петнаестом и шеснаестом столећу, приказања се увелико шире не само по Задру и његовој околини, него и по Хвару, Дубровнику и другим градовима и острвима, У ове примитивне црквене драме, као и у њихове италијанске оригинале, све више улазе световни елементи, а њихов спољашњи облик све више личи на праве драме.

За нашу културну и књижевну историју, разбијену и расцепкану као и сва наша прошлост утицајима различних освајача и вера, приказања су драгоцена не само као прве наше драме, него и као завршетак наше старе књижевности, који је уједно и прелаз у модерније доба, у ону књижевност, што се понајвише у Дубровнику развијала од ренесансе до осамнаестога века.

Приказања су она веза која спаја нашу стару српску и хрватску Књижевност, сву у религиозним мотивима и под утицајем цркава, с литературом ренесансе и доцнијих епоха, дакле са књижевношћу која је већ световна и зато много више модерна, савременија.

Овај прелаз најбоље се може пратити у делима Мавра Ветранића (1482—1576). Ветранић још пише приказања. Његово Ускр: снуће Исукрстово, Сузана чиста или Посветилиште Абрамово још су уствари само текстови Светога Писма претворени у дијалоге, али стих није више осмерачки као у безименим народним умотворинама, него углађени дванаестерац с усавршеним језиком дубровачке трубадурске поезије.

Међутим у његово доба дух и схватања ренесансе јавили су се већ и на нашем приморју, негде спонтано, из самога живота, а негде пренесени, те није чудо што у тога истога Ветранића находимо и покушаје световних драма.

Поред маскерата, које су такође један облик глуме, то су две пастирске сцене, по свему судећи прве на нашем језику, и мала драма Орфео. Уствари, ова драма је диалогизована прича из митологије о певачу Орфеју и његовој драгани Еуридици, рађена на сличан на-