Наша књижевност

558 Наша књижевност

нашега позоришнога живота и прве наше драме развију под византиским утицајем. Али кад су се наше државе засновале, кад се јавила наша књижевност у ћирилици и глаголици, У Византији је, понајвише под утицајем цркве која није одобравала позориште, драма била већ потиснута. Византиска култура и дух ромејства, изграђивани на хришћанским и источњачким схватањима, све су се више удаљавали од високих узора драме у старој грчкој трагедији. Црква је довршавала тај процес удаљавања од античких традиција зато што су биле паганске. Тако се догодило да се у варварским земљама на Балкану, у Бугарској, Србији, Босни које су мање или више биле под утицајем Византије, није могла јавити драма. Није се јавила ни под утицајем Германа или Мађара, који су држали извесне делове наших земаља. Додуше крсташки ратови изазвали су саобраћај и духовну размену између истока и 39 пада, али се том разменом много више користио запад него исток. Ипак је вероватно да су нам германски „шпилмани“ И „жонглери“ дошли после крсташких пролаза кроз нашу земљу, али они по свој при: лици нису доносили драме, него свирку, песму, У најбољем случају хорске песме.

Тако се догодило да су нам први облици драма и позоришнога жи“ вота прешли из оближње Италије, са Византијом тада најкултурније земље у Европи, на онај уски појас у Приморју између големих шума и мора који је после устука византиске власти потпао под јак утицај млетачке републике и римске цркве. То још није била Далмација У данашњем смислу те речи, јер залеђе приморских градова још није било у млетачким рукама. Био је то само узак појас који су чинили градови Задар, Нин, Шибеник, Трогир, добрим делом насељени романским становништвом које се још није потпуно претопило У Словене. Али је словенски језик већ надвлађивао, почев од тринаестога века, а можда и раније, стари далматски говор, који је некада постојао као прелазни дијалект од италијанских говора ка романским наречјима Балкана. У истом положају били су и неки градови ван млетачке власти, Дубровник, Котор, као и покоји градић на острвима: још У традицијама Рима.

Овај процес трајао је прилично дуго. Латини су се бранили од своје словенске околине. Шуме, големе као џунгле, које су се прости“ рале иза ових градова дуж обала и слаб саобраћај са копном нарочи: то у северном делу приморја бранио их је од истока и севера, док им је море, напротив, олакшавало везу с обалом преко пута. А тамо су се, од тринаестога века, јавиле нове врсте У тадашњој религиозној поезији: најпре побожне лауде, које се претварају У дијалог хорова, а затим развијају у примитивне црквене драме. У четрнаестом столећу, о празницима, после црквене службе, приказују се девоциони У простом народном наречју као допуна и објашњење неразумљиве ла: тинске службе. Обратно источној, западна црква умела је да искористи драму и позориште и пре и после ренесансе.