Наша књижевност

· Драма пре Стерије и Деметра 557

Критички посматрани, ови шпилм ани, како рекосмо нису мо рали личити данашњим глумцима, али је можда међу људима босанскога краља и његове властеле које дубровачка република у својој преписци почев од 1399 помиње као !оси]агоге 5 они а тј ћазЕгтопе5, Бит опез било и чељади која није само свирач на гозбама. Један од њих, Мрвац, Бит топиз херцега Шћепана, који је ваљда имао некога утицаја на његовом двору, добио је 1455 од дубровачке републике одело на поклон. Да ли је он био дворска будала херцега Шћепана, или свирач на његовим гозбама, или забављач који би се могао назвати глумцем у данашњем смислу, не може се поуздано знати, али назив Аазегропес као да нас уверава да је било и правих глумаца. Какве су биле њихове забаве или, ако смемо рећи, претставе и улоге» Не знамо и тешко је домислити се.

Али по значењу речи глумац и гл ума у дубровачких и приморских писаца рекло би се, да је тамо где је било позоришнога живота, ова реч после ренесансе добила свој данашњи смисао. У речнику дубровачкога језика, који је Делабела начинио за мисионарске потребе 1728, глума је комедија, као и у доцнијим речници ма, Волтиђијевом (1802) и Стулијевом (1806), који не бележе језик само једнога краја, мада су, додуше, с јадранских обала. У Вранчићевом речнику „далматинскога“ језика из 1595 глумац је. азег1о, као и у Микаљином „Благу језика словинскога“ (1650), где је још и сот1сив. И Вук је забележио да се ова реч говори у Дубровнику, па вели: „Познавао сам једнога официра, чини ми се из Славоније, којему је презиме било Глумац, ау Тршићу је једноме човјеку тако био надимак. По томе се види да је та ријеч и по другијем крајевима народа нашега позната, само што јој је значење заборављено.“

Сви се, дакле, подаци тичу крајева на јадранским обалама или бли.зу њих, те се може претпоставити да је позоришнога живота било само на њима. Да видимо зашто је тако било.

П

Некада, у раном средњем веку, византиски културни утицај био је у нас врло јак. Наша средњовековна култура не само у Македонији и Србији, него и У другим крајевима, сведок је тога утицаја. Само периферични делови данашње наше територије, тада још романски градови по Приморју и северозападни кут наше земље нису били под византиским утицајем, него приморски градови под утицајем Италије, а северозападни кут под утицајем германства. Није ни чудо кад се има на уму да су се византиске установе вековима очувале у Јужној Италији и другим покрајинама које је Византија одавно политички изгубила. Глагољица и ћирилица, словенски језик у обе наше цркве, грчки термини и у Срба и у Хрвата за многе појмове цивилизације, знакови су тога утицаја. Природно је, дакле, очекивати да се прве појаве