Наша књижевност

556 Наша књижевност

доше,“ каже Петар Зоранић, у кога ће глума ваљда значити свирку. Миклошић (у Мопштепга зегђтса) наводи једно писмо из шеснаестога века, из кога се јасно види да је ова реч добила већ шире значење и да не значи само шаљивчину на свадби: „Послах, пише Али-бег Павловић дубровачкој влади, моје глумце, Радоја Вукосаљића с дружбом на ваше свеце (тј. Срђа и Влаха), нека нам сте весели.“ У дубровачких песника из тога времена глумац је свирач:

А сад, глумци, вас молимо, справ:те дипли да се свири, —

каже Ветранић.

Ухитмо се поиграти,

а ти, глумче, ти нам свири, пева Никола Наљешковић.

Тебе су дозвали

за глумца пастири

ки не имаш свирали ни к(ак)о се знаш свири, =

вели Гундулић.

У свима овим примерима свакако је реч о свирачима и можда у исти мах певачима, али се овај назив рано јавља и у значењу које би могло бити данашње. У статуту пољичке слободне општине крај Сплита један параграф можда већ говори о глумцу као актеру или

бар шаљивцу који за плату забавља људе: „ .-- Кад чини занат нечасни и потишћен кога му родитељ није чинио, како на прилику бити глумцем...“ а у Јеролима Кавањина (1643—1714) има стих који као

да сасвим потврђује данашње значење: „Безобразни глумци и мими. Овде се наша реч ставља упоредо са грчком речи мимос, мимичар, комедијаш, глумац, зато што по свој прилици обе речи, и наша и грчка, значе већ исто крајем седамнаестога или почетком осамнаестога века кад их је Кавањин писао.

Да се нека врста глумаца (можда не толико у данашњем сми“ слу, колико као забављачи, шаљивци и свирачи на гозбама) јавила у нас прилично рано, као да ће нас најјасније уверити употреба немачке речи шпилман у једном тексту из тринаестога века, где јој се никако не бисмо надали. То је номоканон, зборник црквених закона, назван „Крмчија светога Саве.“ Црква као цензор јавнога и приватнога живота у средњем веку забрањивала је паганске песме у народу, па се борила и са другим световним забавама. Отуда у овом законику непознати преводилац или сам уредник зборника, свети Сава, превео је грчки назив мимос из оригинала немачком речју шпилман сва. како зато што су немачки глумци, жонглери, свирачи, који су долазили у наше земље били типичнији и бројнији него остали. Од њих је по свој прилици продро у стихове Шишка Менчетића израз фра: ва, то јест госпа, Е гаџ, а у једну Ветрановићеву маскерату лимфра, то јест Глеђтгаиц.