Наша књижевност
Мастодонти
573
Бикова и крара,
Јарчева и коза,
И полете трком преко оштрих трава, Преко житког блата
И сплетова лоза,
Замршена јата
Срна брзоножних,
Собова од злата
И јелена мудрих шесторопароножних.
Настала би луда урнебесна вика, Урлик, вапај, врисак, громогласна цика, Крвожедни метеж и помамна рика,
А затим, одједном, самртна тишина...
На попришту пљачке
Крцкала би само једна дечја чигра Под зубима тигра,
Падале би капи усирене крви
Као зрели црви
Из чељусти дивље африканске мачке, И клизило густо, мрачно ноћно џубе, На људска телеса забодена чврсто Чиодама смрти за бездушну земљу, Као да су црне раскречене бубе.
Ноћ би нагло пала,
Безбрижна и лака,
Као и ноћ свака,
Са шакама пуним раздробљеног мака И пегама течним растопљеног сребра; Ноћ бајна, нехајна
За судбину ловца, тежака и себра, Глуха, подла, мукла
Сноубилачка ноћ.
И некад се човек бојажљиве ћуди, Када би га стегло густо ноћно тесто, Осећао често
Потиштен и сем,
И за своју страву,
Копрцаво срце и смућену главу, Тражио би згодан смирујући рам. Желео је жарко, кроз сузе и шапат, Да легне у папрат
Која мирно дише,