Наша књижевност
>
Наша књижевност
Ни капљица воде према целој води Тихог Океана, Нити зрно песка у беспућу песка пустиње Сахаре, Па ни оне старе
Изанђале слике,
Које човек залуд у памети копа —
Понор — дечја стопа,
Чудовиште Лок — Нес — изгладнела гуска, Усијани свемир —
Лелујави лептир,
Пучина и слаба орахова љуска —
Ништа од онога што су са свих страна Успеле матуре
Свету да подаре,
Па ни многобројне песничке фигуре (Несумњиви знаци високе културе)
У стању не беху, уз помамну вику,
Да нам пруже слику
Шта је све у току само једног дана
Отето од људи, да би белом слону, Тетрабелодону,
Послужило као мастодонтска храна.
Узалуд су руке, крваве и младе Галебови наде —
Превртале тврде закореле њиве, Џеречиле коње, сакупљале гљиве, И туцале, млеле, животињске коске За погачу црну, која преко ноћи Умирује тешке грчеве од глади,
И у дечје будне метличаве очи Замршене снове лагано усади.
Све је било залуд...
Јер чим иза међе светлог хоризонта Кисело завоња
На јазбину вука и перине гадне,
И џиновска сенка бесног мастодонта На логоре људске
И кавезе шумске
Као стена падне,
Покрену се крда патуљастих коња,
Разбеже се стада, уплашена, знојна, Стада многобројна