Наша књижевност

ЖИВОТ СВЕТОЗАРА МАРКОВИЋА

Светозар Марковић је умро у двадесет и деветој години, у доба када људи обично тек започињу јавни рад. Он је, међутим, за седам последњих година свога живота развио у српском народу толику делатност и од толико велике важности, да су његов рад, његово утицање на људе и догађаје, учинили да српски народ крене брже ка напретку и будућности. То су, наравно, изазвали и други услови код нас, али су знатан удео имали и његова снажна личност и његов идеолошки став.

Због тога за читаоце неће бити без интереса ако у овом чланку размотримо у крупним потезима интимни и јавни живот Светозара Марковића, остављајући да се у посебним чланцима подробније прегледају његове политичке идеје, његова схватања о књижевности и његов утицај на људе и догађаје. Ми ћемо се, дакле, у овом чланку ограничити на излагање његове биографије, уносећи по који нови податак којим ранији испитивачи или нису располагали или су га

превидели.

1

ПОРЕКЛО, ПРЕЦИ, РОДИТЕЉИ. РОЂЕЊЕ.

Чим су се умирили устанци, још од пролећа 1816, у Србију су почели са свих страна продирати насељеници. И породица Марковићева оца је досељеничка, и то негде из предела где се стари племенски живот био већ угасио под притиском спахискога система. „Однекуд < Косова“, кажу чланови његове породице. Али се помиње и Колашин

Према породичном предању које се упорно одржава не само у Марковића него и код осталих сродника који потичу од браће првога познатога претка Светозара Марковића, спахија се био загледао у сестру Светозарева деда Марка, те овај, после сукоба са спахијом, кога је, како се чини, убио, пребегне у Србију, некако између 1816 и 1820. Прешао је са браћом Маринком и Рашком и настанио се у селу Доњој Сабанти, у Левчу, у округу моравском.

Ако је тачно да је онда Сабанта била пуста и да све стариначке породице у селу потичу од те тројице браће, онда је онај „старац Рашко“ од кога је Вук чуо неколико добрих народних песама (међу