Наша књижевност

Зи

Живот Светозара Марковића 107

њима и „Уроша и Мрњавчевиће“) — прастриц Светозара Марковића, тј. рођени брат његова деда. Песма „Урош и Мрњавчевићи“ по свом облику и психологији могла је понићи само у крајевима најсвежијега ијекавскога говора (ако Вук није мењао језика), где јуначка песма није сува хроника предања и племенских догађаја, као у пределима јужно од Таре, нити је само бледи отсјај епике са динарскога подручја, као у пределима где настаје екавски говор. Због тога би се могло претпоставити да је породица Марковића прешла у Србију из некога краја северно од Таре и западно од Ибра, ако се докаже даје Вуков „старац Рашко“ доиста брат Марка, Светозарева деде.

И Радоје, отац Светозарев, досељеник је, „у сепетци пренет преко границе“. Морао је, дакле, бити сасвим мало дете које је једва ходало. По свој прилици рођен је око 1815, јер је 1831 или 1832 као момче однекуд писмено, постао најмлађи ћата у камарашији, то јест стоваришту соли у Кусјаку на Дунаву близу Неготина. (Со је онда доношена само из Влашке и сва је била у рукама кнеза Милоша. У камарашијама се узгред водила сва спољна трговина у томе делу Дунава).

Радоје, који се у камарашији научио канцелариском послу, убрзо напредује у служби. После проширења Србије 1833, у Зајечару се отвара канцеларија окружија црноречкога, у коју Радоје Марковић прелази за практиканта.

Старешина окружија, Јеремија Здравковић, чиновник је из оне прве генерације која се створила за владе кнеза Милоша: једва писмен сељак из Рготине крај Зајечара, прек и суров. Више нахис(и кнез него префект. Корупционаш који узгред одлива и за себе, он је порочан и у породичном животу: жену, с којом има двоје одрасле женске деце, враћа њеној родбини у Копривницу, а жени се другом, — појава ретка у оно патријархално доба кад се брачна веза само смрћу прекидала. Видећи Радоја вредна и способна, он му 1840 или 1841 даје кћер Стану за жену.

Ту, у Зајечару, Радоје Марковић постаје писар среза вражогр: начког, ту су му се родила и прва деца, Јеврем и Катарина.

1842, у борби против Обреновића, Јеремија и његов зет стају на страну великаша и народа, уз Карађорђевиће.

Учешће Здравковићево у преврату иде дотле да он шаље свога зета на челу побуњеника из тимочкога краја, те Марковић с њима долази у логор на Врачар и суделује у општем притиску на Михаила, како би се удаљио из земље. Кад је преврат извршен, Марковић остаје и даље дуже време писар, иако му влада, као поузданом присталици новога стања, поверава управу два среза и чување политичких криваца. У једном акту његов таст, који можда мало преувеличава своје заслуге, пише о свом зету: „Да је пропаст била (тј. да је преврат омахнуо), он би јавно са мном без икаква изговора из овога окружија погинуо.

павИко нула нокти оде

; | ћ

под лају Затиусаљ тутаешиињаваниињиик но 5 пина“

5 ]

С љње

«.

Јаре сет

тигар ние