Наша књижевност

110 Наша књижевност

челник у Јагодини, али је он доцније, у току 1852, премештен у Рековац, где је остао до 1854 кад је умро и сахрањен у Јагодини, а Светозар остао с маћехом у вароши.

Кад је пошао у основну школу, знао је већ да чита. У рековачкој основној школи било му је добро; учитељ је био пажљив према капетановом сину. „Кад сам свршио други разред, — казује сам Марковић, — могао сам да читам оцу новине (тада је била кримска војна); то је вазда производило сензацију међу сељацима, а особито међу мојим друговима који су већином читали напола, сричући само своје читанке, часловце и псалтире, а учитељ је често корио са мном оне који су били у трећем разреду.“

У јагодинској школи Марковић је био друкчије дочекан.

После мајке (која је умрла 1852), отац, оставши сам с толиком децом, оженио се удовицом једног јагодинског трговца. Али је и он умро 1854. Маћеха је била врло добра жена и задржала је децу код себе, те се у свему показивала као права мајка. Због тога су је пасторци поштовали, па се Марковић, поставши пунолетан, одрекао пред судом свога наслеђа у њену корист. Старији брат Јеврем указивао јој је још веће поштовање. Смрт мајке и оца несумњиво је утицала на нервозно и осетљиво дете какав је био Марковић.

У таквим приликама, он је доспео у руке лошем учитељу. „У трећем разреду, — прича Марковић, — учитељ нам је долазио вазда пијан... метао главу на астал, па спавао... Неки су били бијени у потпу: ној форми, а други су само добијали „пацке“... неки су опет остављани у „апс“, а кад је учитељ био у особитом расположењу, онда је... постављао кривца да „стоји“... У нашем разреду висио је конопац од звонцета међу два дирека; грешника су везивали конопцем за један дирек и заповедали му да стоји на једној нози, па му се још давала тестија пуна воде да је држи пред собом, докле год се „не пусти“ школа. Разуме се да је физички немогуће да се дете одржи у том положају. Руке и ноге су малаксале, зато га је учитељ почастио батинама и кад се таквим начином одморио, принуђивао га је да заузме пређашњу позу “

Његов школски друг, Павле Мијајловић, доцније државни саветник, прича да им је и учитељ четвртога разреда, ђакон Димитрије Цветковић, доцније угледни пиротски прота, био страшно строг. „Светозар је, казује Мијајловић, био добар ђак и врло миран, али никако није могао лепо писати; његови карактери (тј. писанке) нису никад били лепо написани.“ Кад је учитељ једном прегледао писанке, па и Марковић поднео своје, учитељ повиче на њега и нареди му да легне на под. Марковић који је био „слабачак и недовољно развијен“, легне на под и учитељ га прутом добро избије. У ђаконовој настави туча је била важно средство и у другим приликама. Кад су једном пошли у цркву, почела је киша, те су деца појурила у цркву, гурајући се на вратима. Ђакон је то спазио и после службе, кад су се вратили у школу, тукао је децу, па је и Марковић добио батине.

Ра ЖАН УУ