Наша књижевност

МУ Иви РАИ И МАМА КАН са ГР ВИ И И и

,

112 Наша књижевност

Вишу гимназију, која се тада завршавала седмим разредом, Марковић је учио у Београду, јер је тада само у престоници постојала потпуна гимназија. Наставници су били културнији и питомији него њихове крагујевачке колеге. Међу њима је било писаца и научника: Ђорђе Малетић, тада врло угледни песник и естет; Владимир Вујић, писац уџбеника философије; историчар Гаврило Витковић; Платон Папакостопулос, први преводилац Одисеје у нас; филолог Јован Бошковић; историчар Стојан Бошковић _— већином сви консервгтивци у политици, а сколастичари и назадњаци у педагогији, сем Стодана Бошковића, који је, напредан и спреман наставник, умео да 3адобије ученике.

Поступање је било боље, али методи онако исто лоши: учењ= наизуст, без обзира да ли ученик разуме оно што учи. Директор Ма: летић просто је наметао хуманистичке науке и класику, не водећи ра: чуна да ли су ученици припремљени да је схвате. Хегел, у мрачњачкој и наопакој интерпретацији онога времена, био му је главни ауторитет Деца која су код куће још читала Видаковића, у школи су учила наизуст оно што је наставник неспретно превео из немачких уџбеника. Све је то, наравно, ометало правилан духовни развој ученика и њихов књижевни укус.

Ученици ни у шта нису упућивани. „Ниједном од наших професо: ра, — каже Марковић, — није долазило у главу да су то будући српски грађани који треба да изиђу из гимназије бар толико развити да умеју определити своје грађанске дужности и према томе... изабрати специјално изображење.. у вишим школама.“

Па ипак, и у таквим приликама, Светозар Марковић се развија. Кад је прешао у Београд, он станује код младога официра и песника Јована Драгашевића, пријатеља његова брата Јеврема. Драгашевићев надзор био је мало тежак Марковићу и он у седмом разреду одлази од Драгашевића. Станује као самац с Павлом Мијајловићем, а неко време, како изгледа, и са Бугарином Сукнаровом. Обично се тврди да је неко време провео у заједничком стану с Каравеловом, али то као да неће бити тачно. Поред Мијајловића, његови су најбољи другови Стева Поповић-Бели и Љубомир Белимарковић. Међу осталим школским друговима су Светомир Николајевић (доцније професор Велике школе и претседник владе), Драгиша Станојевић (преводилац „Бијеснога Роланда“ и идеолог грађанскога републиканизма), Јулијус Клери (доцније Љубомир Клерић, професор Велике школе и министар просвете), Лазар Докић (професор Велике школе и претседник владе), Ипократ Георгијадес (Владан Ђорђевић), доцнији песник Владимир Васић и Настас Петровић (писац француско-српског речника).

Престонички живот, омладински кружоци, књиге из Народне би: блиотеке, гостољубива кућа Јована Драгашевића, у коју долазе готово сви образованији млађи људи — све је то несумњиво утицало на душевни развој гимназисте Марковића. Његов се темперамент