Наша књижевност

116 | Наша књижевност

шаље поверљиве спискове свих студената полицији, да би их могла надзиравати. Из њих сазнајемо да „Светозар Марковић, год. 22, вероисповести православне, станује у Спаском кварту, у трећем отсеку, на Катерингофском проспекту, кућа Јаковљева, стан 5".

У Саобраћајној школи дисциплина је била доста строга; чак се водила евиденција ко се од ђака исповедио и причестио.

У архиви Саобраћајне школе сачувана је и Марковићева молба од 20 маја 1867, у којој моли да му се допусти да годишњи распуст гроведе у Србији. Отсуство му је одобрено. Да ли је тада Марковић био код куће2г Ми мислимо да није. Милићевић, чији су напис у додатку „Поменика“ досадашњи испитивачи превидели, каже како је, бавећи се на Етнографској изложби у Москви 1867, походио ову школу ради обавештења о питомцима, али је видео само Кнежевића, а Марковића није могао наћи, јер је био отишао „на југ“, ради поправке здравља. По свој прилици, Марковић је распуст — или отсуство — провео на југу Русије, можда на Криму, што би био један занимљив податак из његова живота за који се досад није знало.

Најзад, у поменутој архиви налази се и концепт акта којим је управник школе, генерал Собољевски, известио 28 марта 1869 управника града о Марковићевом одласку из Русије. „Према акту ваше екселенције од 26 јануара, част ми је саопштити да је Србин пореклом Светозар Маркович... 10 ов. м. према својој молби, а због болести, отпуштен сасвим из Института одлуком конференције“, (тј. професорскога већа). Шта је садржавао акт од 26 јануара2 Да ли молбу управника полиције да му се саопштава испис свакога студента, или се акт тицао Светозара Марковића» За сваки случај ваљало би видети.

Напуштајући Русију, Марковић је желео да иде у Немачку, коју је ценио због научнога напретка, али српска влада није пристала на његову молбу да му додели стипендију за Немачку, те он оде у Швајцарску. Брат Јеврем јављао му је да ће му министар просвете Димитрије Матић дати стипендију ако настави науке на циришкој политехници. Тако је у пролеће 1869 Марковић стигао у Цирих, где га је чекао прилично тежак посао: ваљало је на немачком положити пријемни испит за политехнику, која је била доста строга. Он је то учинио и још те године постао је редован слушалац трећега курса. У августу је, заједно с Пашићем и Пером Велимировићем, који су такође били студенти Политехнике, добио државну стипендију од четири стотине талира.

У Швајџарској ће се Марковић бавити нешто преко годину дана (четрнаест месеци), а у Русији је био непуне три године (од јула 1866 до марта 1869). Те четири године у Русији и Швајцарској значе велики прелом у његовом животу и скок у његовом развоју.

Било би од велике важности кад бисмо имали више података 0 Марковићевом кретању у напредним круговима руске омладине. Из