Наша књижевност

118 Наша књижевност

торији, али то му више није главни посао. Његово најважније занимање биће политичко образовање себе самога и својих другова. Поред руских писаца, он чита Маркса, Мила, Бекла, Дрепера, Кетлеа, Хеленбаха. Отишавши у Лозану ради усавршавања у француском језику, он присуствује конгресу „Лиге за мир и слободу, на коме је видео и слушао Виктора Ига, Жила Фавра и Жила Ферија и друге поборнике слободне мисли и републиканске идеје. Мако посматра критички делатност овога конгреса, Марковић је врло задовољан што је конгрес донео резолуцију, да је једино решење источнога питања ослобођење народа и стварање федеративне републике балканских Словена. „Ово је најреалније од свију решења, што је овогодишњи конгрес донео“, — вели Марковић.

Марковић се у Швајцарској упознао са неколико руских револуционара, са Бакуњином и Александровим, кога у својим писмима у више махова помиње. Али Бакуњинов социјализам с јаким примесама анархизма и панславизма није одговарао његовим погледима. Он ће имати више додира с оним руским револуционарима који се нису слагали са Бакуњином. У руској секцији Интернационале, која је тада била прилично јака у Швајцарској, Марковић је кореспондент за српска и балканска питања. У том својству он објављује у руском швајцарском листу „Народноје дјело“ 1870 један од својих првих важнијих списа Политичкоје и економическоје положеније рабочаво класа в Сербији, који ће скоро у исто време објавити и на српском у „Панчевцу“.

Овај начелни чланак писан је као студија. У њему мало има полемике; писан без жестине и жаока, прошао би незапажен код вла“ сти, да Марковић нешто раније није објавио у новосадској „Застави“ чувени чланак Наше обмане (доцније објављиван под насловом Српске обмане). Овај чланак узбудио је и српску владу и њене про: тивнике. Владу је нарочито наљутило што је чланак садржавао оштру критику против новога устава, који су тада либерали завели у Србији; што је износио његове мане и указивао на чланове који један други потиру, те „што једном руком дају, другом узимљу и остављају народ готово у оним истим приликама у којима је био и пре устава“.

Чланак није потписан, али се убрзо сазнало за писца. Тадашњи министар просвете, Димитрије Матић, либерал и присталица Хеглов (то је онај Матић, школски друг Ненадовићев, коме овај упућује своја „Писма из Немачке“), био је познат као питом и доброћудан човек. Његово писмо Марковићу било је пријатељско као да је желео да заклони свога благодејанца, али му Марковић одговори у „Застави“ да је доиста он писац чланка и том приликом удари у још жешћу критику владе, монархије и либералне странке. После овог смелог одговора министар просвете му је почетком 1870 одузео стипендију.

Марковић је, после губитка стипендије, остао у Швајцарској до свршетка школске године, до јуна 1870, али никаквих испита није