Наша књижевност

Живот Светозара Марковића 119

полагао. „Кад сам добио писмо од министра Матића „ја сам сасвим решио да је мој позив публицистика. Одма сам оставио инжињерство сасвим (био сам већ уписан, пошто сам морао полагати неке испите за ПИ! курс, па сам се одма затим исписао) и почео да се спремам искључиво за то“, — вели сам Марковић у писму Антонију Хаџићу. Слушао је једино органску хемију и вежбао се у хемиској лабораторији, како вели, „за неке моје практичне потребе“.

Губитак стипендије дефинитивно га је, дакле, определио за по литичку делатност. „Кад сам се њима (тј. техничким наукама) посветио беја још врло млад... — вели он у писму Хаџићу, — па нисам умео да оценим ни околину у којој морам да живим тј. српски народ и његове потребе ни моје склоности. Мишља тада да будем миран, спокојан инжинир; да радим свој посао, који је и народу корисан, а за остало да се не бринем ма се свет тумбе окретао. Али од тог доба ..сам дознао да су сасвим други услови нужни, па да се српски народ може мирно развијати у техничком правцу и да један човек мога карактера може у њему живети као обичан спокојан инжинир. Неотично ја сам отишао на поље публицистике. Мени је и сувише тешка и уска та зграда у којој се данас гуши српски народ и ја сам отпочео борбу против ње.“

У овој својој намери да уђе у борбу Марковић није био усамљен. У Цириху су тада били Пашић, Пера Велимировић и Мита Ракић, сва тројица наклоњени „научном социјализму“ и његовој примени у решавању српских питања. Мита Ракић доцније ће отпасти и под утицајем свога таста Милана Милићевића прићи напредњацима. Али Пашић и Велимировић ићи ће за све време Марковићева живота с њим.

У Швајцарској они с Марковићем припремају организацију једне нове странке која ће бити сасвим екстремна, упоређена с либералима и консервативцима.

На тајном састанку са Буром Љочићем, који је ради тога у два маха долазио у Цирих, они расправљају о програму нове странке. Штета је што о томе ништа поближе не знамо. Пашићеве успомене, које је пред крај живота казивао у перо, не говоре ништа о тим првим тренуцима партиске организације. Ни Велимировић ни Љочић нису оставили записа о томе. Али се из Марковићевих писама види да су озбиљно помишљали на политички рад у Србији и на прикупљање једномишљеника.

Марковић у Швајцарској није могао остати колико је желео: „да још идуће пролеће и лето проведем у Женеви колико да се усавршим у француском разговору толико да се изближе упознам са европском радикалном демокрацијом“. Његов брат Јеврем био се задужио и прикупио нешто од кирија њихових дућана у Зајечару, што је Марковићево бављење у Швајцарској продужило само за неколико месеци.

У јуну 1870, он се вратио у Србију, али са Цирихом, као што ћемо доцније видети, није прекинуо везе.

1 расти рветЕик: мртви амин сте

клечи амин

=

» паран надали +

| | |