Наша књижевност
РЦ "А
Светозарева буктиња 17
њих непријатеља, да је он био „анационалан“, него и тобоже научне а уствари радикалски тенденциозне педантерије његовог поштоваоца Скерлића о томе у каквом су односу код њега били интернационализам и национализам, Светозар никада није био и није могао бити „националиста“. Но само онај ко уистину воли свој народ може бити у суштини интернационалан. А онај ко воли свој народ мора његову судбину решавати са становишта међународног напредног покрета, јер се друкчије она не може решити правилно. Последњи рат, ослободилачки рат против империјалистичког фашизма, који је ишао за уништењем слободе па и опстанка поробљених народа, још једном је потврдио лењинистичку поставку националног питања, и дао је за право Светозару Марковићу, додуше не сасвим доследном ученику Маркса и Енгелса, али интуитивно врло блиском њиховој поставци. У овом рату су се сви „национализми“ показали као најдрастичније потчињавање јединственој команди поробљивачког фашизма, и управо су се „националисти показали као „пробисветска кумпанија“ у служби истога господара против свога и свих слободољубивих народа, а управо су комунисти, у крајњој линији интернационалисти, били највернији, чак једини доследни поборници националне слободе својих и свих слободољубивих народа.
Тражећи „оригиналну српску цивилизацију“ — уз уношење напредних идеја у српски народ, Светозар је, да ли сасвим свесно или више интуитивно, правилно поставио питање националне културе, која треба да је револуционарно-демократска (односно социјалистичка) по садржају, а национална по форми. Ово схватање Светозарево у складу је с његовом политичком концепцијом о улози Србије на истоку, о Србији ослобођеној изнутра и споља, која треба да постане жариште не само свих поробљених Срба, него и привлачни центар свих слободољубивих народа Балкана. Велики родољуб Светозар знао је да монархична, бирократска, ненародна Србија нити може да ослободи још неослобођени део српског народа, нити може да одигра такву улогу окупљања слободољубивих народа у борби против туђинских властодржаца и освајача. Као једини пут за Србију, Светозар је видео револуционарни пут, а унутарње и спољње ослобођење као „колут у ланцу других слобода“. У своме најоригиналнијем делу, „Србија на истоку“, писаном с великом снагом гнева и уверења, Светозар је дао пророчанска предвиђања (у смислу „пророчанстава“ заснованих на правилној аналази стварних односа и тенденција) слична Бјелинсковим, приближна научним пророчанствима великих учитеља марксизма-лењинизма. То предвиђање није тачно у детаљима и начи: нима, али је тачно у основној замисли. МИ као да је Светозарев дух учествовао у ослободилачкој борби српског народа и свих народа Ју: гославије у овом рату против фашизма, у коме се водила борба за све слободе па и за опстанак против концентрисане силе општег поробљавања. У тој борби за спољње и унутарње ослобођење народа.
2