Наша књижевност

и,

1 16 Наша књижевност

извргавања државног поретка од првобитне „патријархално-народне“ организације после устанка у апарат угњетавања, Светозар Марковић наставља: „Одржавање бирократског поретка постало је цељ владе, а сви остали држављани — поданици, постали су средство. Ово полициј- 4 ско гледиште на одржање поретка, тј. одржање установљене власти над народом, увукло се свуда: у општину и суд, у школу, књижевност

и цркву. Народ се учио да се покорава власти; омладина се спремала 4“ да служи владу и врши власт над народом, а сви су били учени, јавно | или тајно, да се не сме дирнути установљени — бирократски — по- | редак. Па и она јадна интелигенција, која је учила у страним земљама |

|

о народном трошку, није доносила ништа друго са собом осим надувености, страних обичаја и бирократских формула. Никаква мисао о савршенијем друштвеном строју и бољем живљењу народа није се чула ни у српској школи ни у српској књижевности за дуго — дуго време. Кад човек проучи књижевност онога доба [доба стварања монархије — Ј. П.], мора се ужаснути од оне умне сиротиње и оног ропског духа, којима је она била напојена и којима је напајала српски

народ под именом науке. ' Светозар је далеко од тога да идеализује све што је „народно“, „српско“. Он је први куцнуо по многим тобожњим националним светињама, и испод њих показао вештачки створене наказности под утицајем турског ропства и однарођене српске бирократије. „Само оно српско треба да се држи што је добро, а оно што је лоше треба га бацити, па ма сто пута било „српско“ ... Реформе се баш стога и предузимају да се униште неке рђаве стране „народнога духа“ и услови који помажу да се те стране развијају, а да остану само добре стране - и да се створе нови услови, из којих ће се развити нове стране народнога духа, тј. нова убеђења, обичаји, установе итд...“ У овој формулацији, која је уистину класична, види се прави патриотизам Светозара, насупрот ненародним „националистима“ и шовинистима, који су величали управо најгоре стране српства. Исто тако, разуме се, Светозар није био против сваког утицаја са стране. Напротив, он баш хоће да на српски народ утичу напредне идеје Европе, како Запада тако и Русије, пошто је наука интернационална. Он је против оних који хоће | српском народу да „кроје капу по туђем калупу“. Јер оно што се са | стране уносило у српски народ било је махом реакционарно и празно, ; биле су то „спољне форме цивилизације“, управо оно што није тре- | бало калемити на још непросвећени и разним тиранијама деформисани | народ. Неке такве баштоване, као Малетића и Бана, он гневно назива | „пробисветском кумпанијом“ и „туђинским ђубретом на нашој земљи. | Он се борио за „оригиналну српску цивилизацију“, а управо он јеу | српски народ уносио напредне идеје друштвено и културно развије- ; нијих народа. Управо у томе, се огледа његов истински интернационализам, који никада није неки национално равнодушни „космополитизам“. Зато су неосноване не само клевете његових тадашњих и пото: