Наша књижевност

Светозарева буктиња

штва, али је правилно схватио да се класно друштво мора мењати класном борбом. За дивљење је што је он захтев за друштвеном револуцијом, иако непрецизно, изрицао тако надахнуто и снажно, и што је тако дубоко загледао у друштвено-политичке односе Србије свога доба.

Ма да није потпуно јасно схватио класну условљеност сваке идеолошке појаве (класну условљеност у крајњој линији), него је помало утопистички водио борбу идеја, дижући буктињу револуционарне идеје такорећи „сам против свију“, тражећи следбенике да би заједно убедили масе у праведност тих идеја, — он је правилно оцечио огромну моћ књижевности да убеђује масе, да учествује у њиховом покретању.

И учитељ Светозарев, Доброљубов је у своме есеју „О степену учешћа народности у развитку руске књижевности“ побијао илузију да је књижевност „извор сваког добра“, да књижевно дело може да „управља историјом, мења државе, одређује карактер народа“ итд., но истицао огромну улогу коју књижевност одиграва у освешћивању људи о стварним појавама, при решавању питања што их је друштво поставило. Но још је питање на кога књижевност утиче, до коликог дела народа она допире, — под каквим условима живе широке народне масе.

И Светозар је схватио да се ради о условима под којима народ живи. МИ поред извесног прецењивања интелигенције и идеја, Светозар никад није губио реално тле друштвене стварности и друштвених снага у њој. Он је само могао да пада у извесне идеалистичке илузије, које су имали с времена на време и његови руски учитељи, да умни развитак народа одређује услове под којима он живи. Но и та илузија је била борбена, активна, колико год она приказивала обрнути однос.

ПИ

Осврћући се критички на један позив на претплату, објављен у „Матици“ 1869, пуном неких јадиковки што је код Срба, под утицајем Запада, завладао материјализам, те нема интересовања за поезију нити пак песника који би могао да покрене народ у борбу за ослобођење, — Светозар Марковић даје летимичну а поразну осуду песничког цвркутања тога доба („Реалност у поезији“, Целокупна дела, [, 130—138). Оно што се протурало под видом поезије он је називао „душевним онанизмом“, и указао на то шта је садржај поезије. „Живот народни, то је садржина — реалност поезије. Код наших песника нема садржине (бар не садржине која би вредела за народ), јер они не знају за живот народни, они певају живот, који је често изопачен наопачким појмовима из школе и рђавих књига.“

Но у делу „Србија на истоку (стр. 150) он залази дубље у узроке те безсадржајности или садржајности туђе народу. Описујући процес