Наша књижевност

нове темеље није стигао, а можда, у ужурбаности многостране делатности, није ни могао, а вероватно су му недостајали и елементи за то, али је поставио неколико основних захтева књижевности, који су и до данас остали живи. Он је ставио књижевност у друштвену стварност и тражио од ње да изражава напредне тенденције саме те друштвене стварности.

Пошто у Србији свога доба није налазио класно оформљени пролетаријат који би се мобилисао за остварење социјализма (јер у Ср: бији још није било ни индустрије), пошто су сељачке масе биле удаљене од политичког живота и спутане подмукло обесправљујућим уставом, а политика била игра врхова који су се отимали о економску и политичку власт, — Светозар Марковић је давао донекле претерани значај личности, а револуционарну снагу тражио у интелигенцији, у једном делу оног истог бирократског апарата против кога се свом жестином борио. Зато је Светозар претерано веровао и у „социјалистичку пропаганду“, верујући донекле да идеје могу изазивати непосредно промене у друштву,

Марксизам не пориче деловање идеја, марксизам истиче узајамно дејство између економско-друштвене основе и идеолошке надградње, а нарочито је лењинизам разрадио значај не само теорије, него и идеја. Зато је бесмислена тврдња неких „критичара“, па и Скерлића, да је историјски материјализам неки „економски детерминизам“ који своди социјални покрет на „несвесну игру слепих економских сила“. Друштвена пракса је доказала да „идеје постају материјална сила кад прожму масе“ и да идеја социјализма побеђује кад је њоме прожете масе претворе у стварност. Али њих морају остварити организоване, свесне, револуционарне масе. Не могу идеје заменити прекретничке масе, не могу изазвати покрет тамо где нема већ припремљених или бар потенцијалних снага у сазрелим економско-друштвеним условима. Зато је неистинита тврдња и Светозаревог „браниоца“ Скерлића, да је Светозар Марковић имао право што је насупрот „материјалистичком социјализму“ заступао „етички“ (идеалистички) социјализам. Пре свега, није ни тачно да се Светозар био одрекао материјалистичког погледа на друштво. Он је не само први код нас указао на то да су научно-филозофски и морално-етички материјализам различите ка: тегорије, да поборници" научног материјализма могу и морају бити у моралном смислу „идеалисти“, он је то и својим животом доказао. Но тамо где је он падао у научно-филозофски идеализам, грешио је. Стварност је већ давно извршила критику над свим ревизионизмима, па и над Скерлићевом „ревизијом“ научног социјализма. Светозар је остао у праву баш тамо где је Скерлић мислио да треба да га извињава. Светозар није потпуно овладао методом практичне измене дру-