Наша књижевност

Цар о

Светозарева буктиња 13

Руски револуционарни демократи учили су се на Фојербаху и Хегелу, проникли су у друштвену стварност Русије, говорили у име ши роких народних маса и васпитавали их за револуцију коју су предвиБали. Они нису знали за научни социјализам, иако су га наслућивали. Светозар Марковић је имао предност да је већ делимично знао марксистички социјализам. Теоретски он није отишао даље од њих. Њихово дело у теоретској области знатно је веће од Светозаревог, но Светозар је у пракси отишао даље од њих: он је стварао револуционарну организацију, а пошто није налазио пролетаријат — за чију улогу је знао — он је пролетаријат заменио ситним занатлицама, трговчићима и интелигенцијом. Што је касније пришао непосреднијим практично-политичким задацима, то није било отступање од социјалистичког начела. Светозар је видео опште превирање у сељачко-малограБанским масама, које су биле незаинтересоване званичним политичким борбама а озлојеђене на бирократски државни апарат, и он је покренуо револуционарни елан маса. У својој драгоценој брошури о Светозару Марковићу Тодор Павлов каже да је Светозар Марковић фигура каква се ретко сусреће у историји народних револуционарних покрета. А борећи се за унутарње и спољне ослобођење Србије, за уједињење читавог српског народа, чији су делови још били поробљени под Турском и Аустријом, Светозар је повео народно-револуционарни покрет који је, по научном социјализму, савезник светског пролетерског покрета.

Утицај који је Светозар Марковић извршио огроман је и свестран. Баш због те свестраности он није ни остварио толико у књижевној области, него је више отпочео — покренуо читав књижевни живот. Бјелински, Чернишевски и Доброљубов су велики део свога друштвено-политичког утицаја на руски народ извршили преко својих књижевно-теоретских радова, чак преко књижевних критика. Сем тога, они су били савременици првих великих класика руске књижевности, Пушкина, Љермонтова, Гогоља, Достојевског и других. Имали су на кога и на шта да примењују свој критички-аналитички дар, имали су из чега да извлаче уопштења, закључке и законе. Имали су шта да тумаче и чиме да тумаче друштвену стварност одражену у генијалним уметничким делима. Светозар је затекао не само врло бедне друштвено-политичке прилике, него и беду на књижевном, на културном пољу. Књижевно поље свога доба он с горчином и гневом назива „бесплодном пустињом пуном чкаља и коприва“ А званични естетичари тога доба, др. Андрејевић, Ђорђе Малетић, Матија Бан и слични професорски пигмеји, на које се Светозар није налазио достојним да троши много речи, „налазили су у свакој појави живота остварење апсолутне идеје“, и са висине тог безидејног ванживотног „апсолута“ писали „рецептурно-апотекарске“ критике о сићушним отелотворењима „апсолутних идеја“. Светозар је оборио њихове куле од карата апстракција, одухнуо је њихове метафизичарске „урођене идеје“. Да сам гради

ПА Е,