Наша књижевност

12 Наша књижевност

цији, Светозар и показује да није у потпуности био научни социјалиста. Зато су бесмислена разна нагађања буржоаских научењака, међу њима и Скерлића, о томе у којој је мери Светозар био „доктринаран“ марксиста а у којој мери је отступио од „доктрине Маркса и Енгелса, и то тобоже с правом, јер је та „доктрина“ непримењива на Србију. Уствари, на особену друштвено-политичку стварност Србије, која се тек ослободила окова Отоманске империје али не и зависности од ње, са првобитном акумулацијом капитала, без радничке класе а с монархичном бирократијом, — требало је тек применити метод научног марксизма. Ако би се што могло замерити Марковићу из историске дистанце, то не би било то да је преносио „готове формуле“ марксизма створене за капиталистички развијене земље с осамостаљеним пролетаријатом, него то да је ипак правио неке социјалистичке конструкције — али на основу разних нијанса немарксистичког социјализма. Правилан инстинкт га је одбијао од бакуњиновског „словенског“ псеудосоцијализма, иако му је било блиско Бакуњиново схватање о федерацији слободних општина наместо апстрактно уништене државе. Светозар се, природно, није дао завести ни реакционарним панславизмом. Заступао је ствар Интернационале, на страни марксиста, али није продро у суштину марксизма. То није чудо, за дивљење је то колико је у многим друштвено-политичким питањима био близак марксизму, који му у потпуности није био ни доступан, и који се још борио против разних струја ненаучног социјализма. А што је био нарочито близак руским револуционарним демократима, као Херцену, Чернишевском, Флеровском и Доброљубову, то није било само из словенске сентименталности, него што је њихова бритка критика царистичко-спахијске Русије била врло актуелна и за монархично-бирократску Србију, и што је у њиховом веровању да Русија може прескочити капиталистички развитак, избећи „рак-рану пролетаризације“ и развити социјализам из примитивне сеоске општине — „мира“ —, видео поставке које је сматрао применљивим и на Србију.

За Светозара Марковића Маркс и Енгелс можда нису ни знали више него да је он био српски социјалиста — демократ, али треба потсетити на то с колико су поштовања Маркс и Енгелс говорили о руским револуционарним демократима, а нарочито о Чернишевском и Доброљубову, које су називали „двојицом социјалистичких Лесинга“. Енгелс се нарочито дивио што Чернишевски, одвојен кинеским зидом царске цензуре од научног социјализма, није грешио више. Треба потсетити и на високу оцену коју су Лењин и Стаљин дали овим претечама научног социјализма у Русији.

Светозар Марковић по формату не достиже ове џинове предмарксистичког социјализма у Русији, но за размере тадање Србије он одговара њима. Он је чак себи и постављао као задатак „да буде У српском народу оно што су: Доброљубов, Чернишевски и други били у руском“. Он је то заиста и био, и правилно је оценио своју улогу.