Наша књижевност
и
Светозарева буктиња 1
ног привеска ненародне бирократије, Светозар Марковић је указао на тенденциозност сваке књижевности, и тражио од српске књижевности да се прожме правилном тенденцијом, да изражава истину о народу и тумачи његове потребе. Оно што је он донекле упрошћено програмски рекао, остало је у основи непобитно и до данас.
1 Светозар Марковић је извршио огроман утицај у друштвеном, политичком и културном животу Србије седамдесетих година прошлог века. Разуме се да се тај утицај не може приписати само изузетној снази његове личности, која високо стрши из свога доба и своје сре-
дине. Светозар Марковић је унео у српски народ нове идеје, нова на: чела, „нову науку“. До тих нових идеја и те нове науке он није могао
| доћи само интуитивно, самоникло. Он се учио код носилаца савремене
| научне и друштвене мисли како Запада тако и Русије. Разуме се да он те идеје није могао сејати као чаробњак, јер семе захтева тле, а тле захтева семе које му одговара. Огромни утицај који је он извршио на духовни живот Србије значи да је на основу напредних идеја Европе донео идеје за којима је жудела стварност Србије. Он није механички преносио „туђе“ идеје, како то воле да сматрају неки који би у херметички затворену земљу пуштали само реакционарне туђе идеје. У његовим схватањима, у његовој „новој науци“ има, додуше, доста еклектицизма, доста пабирчења. С научним социјализмом он је мешао и елементе механичког материјализма и утопијског или малограђанског социјализма. Али нове идеје, којима се прожео до револуционарног усијања, он је настојао да примени на друштвену стварност своје земље, и ту друштвену стварност је схватао помоћу њих. У страсном тражењу особених руководећих идеја за свој народ и своју земљу лежи његова оригиналност. У тој оригиналности има и недомишљености, и непотпуности, и делимичне неподударности са стварним класним односима и снагама. Научни социјализам он уствари није темељито познавао, иако се изјашњавао за њега. У Интернационали је био на страни марксистичких социјалиста, али је од учења Маркса и Енгелса знао само опште поставке и делове економске теорије, а није стигао до јединственог научног погледа на свет, није потпуно завладао дијалектичким и историјским материјализмом као методом научног прилажења свим појавама природе и друштва. Класна структура и политичке прилике Србије тога доба биле су особене, различите од класичних капиталистичких земаља. Код научног марксизма он није могао наћи никакве „рецепте“, нити научни марксизам уопште даје рецепте за све друштвено-политичке прилике, — он даје метод којим треба прићи и оним појавама за које не постоје оцене. Управо у тежњи да већ тада у Србији непосредно оствари социјализам, без сазрелих услова и снага у земљи, у неповољној међународној ситуа-
ме, а