Наша књижевност

књижевности — борбеног реализма, са изузетном утицајношћу једне личности, него је и претеча напредне књижевне науке код наших народа. Томе не противуречи, или само на изглед противуречи, што је он сам одбацивао „естетику“. Да није учинио ништа друго но што је задао самртни ударац бескрвној литератури и безсадржајној псеудоестетици свога доба, већ би био ванредно заслужан. Но он није учинио само то. Он је указао и идејни пут којим треба да се развија наша књижевност — књижевност наших народа.

Ударци које је он задао беживотној, вештачки-цвећарској поезији шездесетих година, лажној националној романтици, имитацији туђих безвредних узорака, сићушности, фамилијарности, безидејности н безосећајности, једном речју свему лажном у књижевности која је владала кад се он појавио, као и школској „естетици“ која је имала везе с неким „апсолутним идејама“ али не и са стварношћу и живим идејама, — били су тако поразни, да су не само извршили преокрет у књижевности тога доба, пре седамдесетак година, него би изгледало да се сличне појаве више неће моћи појавити. Што су се оне ипак, у измењеним видовима, јављале, то не сведочи против позитивних поставки Светозара Марковића, него сведочи само о томе да је идеологија, па и уметност, одраз друштвених односа и супротности, то уствари потврђује једну кратку анализу самога Светозара Марковића, у којој он показује узроке „ропскости“ српске књижевности његова доба. Књижевност блиску народу, истинску, Светозар је видео тамо где је ње било, код Његоша, Јакшића, Змаја, у народној поезији. Скоро све значајне савременике своје он је повео за собом, и кроз читаву српску књижевност, у свим њеним истински народним манифестацијама, и даље се афирмишу смернице које је Светозар наговестио. У читавој нашој демократској књижевности живи пример Светозара Марковића, још више него његова теорија, коју није доспео или није могао да потпуно разради.

Први социјалиста не само у српском народу, него и код Јужних Словена и на читавом Балкану, Светозар Марковић је баш зато што је био социјалиста, и то — поред све стихијности у неразвијеним друштвеним условима — близак научном социјализму, схватио моменат народности у књижевности. Схватио је да књижевност (и култура уопште) једнога народа треба да има националне облике, али да је у доба капитализма тај национални облик условљен револуционарнодемократским, социјалистичким садржајем, а да националну, народну књижевност и културу најмање може да да реакционарно-националистички садржај или романтично-идеалистичка бесадржајност. Први код нас Светозар Марковић је поставио питање тенденције у књижевности са напредног научног становишта, први доделио књижевности друштвену функцију и друштвени задатак.

Разоткривајући безочну тенденцију савремене му „дукатовске“ литературе као и прикривену тенденцију „нетенденциозног“ књижев-