Наша књижевност

Из преписке С. Марковића 143

другој ствари. На име, кад је г. В. Јовановић долазио амо ради својих политичких комбинација, ови наумише да учине сопр Фегај у корист г. Јовановића. Управо они нас једном позваше на седницу и ту нам објавише, да су изабрали г. Јовановића за уредника „Мл. Србадије“, ма да је он највише дебатирао против програма „Мл. Србадије“, што га је усвојила прошлогодишња скупштина. Ми смо видели са сажаљењем како су веома различити наши погледи на рад омладинског одбора од погледа већине одборске. Већина одборска сматрала је уредништво омладинскога листа као титулу, која се даје за „заслуге“ (то су били њиови разлози) а не место за рад ради извесне цељи; а с друге стране изгледало је да они нас сматрају као неку непријатељску силу, којој треба одузети земљиште и то ауторитетом г. Јовановића. Ми нисмо хтели ниуколико да се упуштамо у ову ситничарску борбу (с тога нисмо ништа ни јављали вама у Н. Саду), већ просто изјависмо, да ћемо изаћи из одбора, ако г. Јовановић буде изабран за уредника. Већина оста при своме решењу и тиме фактично изјави, да она не жели с нама да ради, барем претпоставља Владимира нама, ма да је 0омлалинска скупштина урадила противно. Оно што смо ми наводили против Владимира обистинило се. У тренутку кад је писао овдашњем члану“ одбора, Ђоки Влајковићу, „да пристаје на све што дружина реши“ — он је водио преговоре с владом. МИ кад посланик већине, Ђока, дође у Н. Сад да сврши с вама — с Владимиром мишљаше да је свршио, овај оде да путује „ако не за општу цељ, а оно зацело општим срествима“. Ђока Влајковић не хтеде ни да нам јави, због чега се Владимир не прими уредништва. Тако исто Ђока Влајковић и М. Јовановић беху изабрани да траже од министра одобрење омладинских штатута, па нам као олборницима никако не јавише своје преговоре с министром. Доцније тек лозналосмо ла су имали врло интересантне разговоре с владом, и да су отуда дознали како нас двоје са Драгишом Станојевићем правимо заверу против владе, како је то све влала дознала итд. и то је ђоја узрок што се они боје да ми не компромитујемо млалинску ствар. Ко је измислио ову причу: влада, или чланови одборски, ми не знамо, тек у свет ју је пустио члан одбора Ђока Влајковић.

Од онога покушаја с Владимиром ми у ствари нисмо ништа радили заједнички, Рад око организације месних одбора престао је сасвим; одборници су само тражили уредника за „Младу Србадију“, и да не би нама допала у руке (искао се за уредника Св. Марковић), они једно време беху готови да сасвим лист амо не преносе. То је признао сам Кујунџић, садашњи уредник „Мл. Србадије“. Нама је била позната сва ова тричава борба. Видесмо да у омладинском одбору нема никаква рада. Наш предлог, да се образује редакција из више лица, како би више одсека научних било заступљено, није нам се примио. С тога ми решисмо да изађемо из одбора. Само смо још чекали да чујемо избор уредника листу. Као што вам је већ познато избор је пао на Кујунџића. Ми не држимо да је Кујунџић човек који ће хтети (о способности његовој могло би се такође нешто приметити) да оствари програм „Мл. Србадије“, као што га је донела последња скупштина. Остваривати онај програм значи ступити у борбу против целог данашњег политичког и друштвеног поретка у Србији. А то не ће хтети ни Кујунџић нити ико из већине одборске. То би значило ступити у борбу и против данашње либералне владе — па може бити потпасти под ударце параграфа. Ову борбу ми смо поглавито имали у виду, кад смо помагали мисао да се лист амо пренесе. А ту мисао имали смо и кад смо писали онај предлог за лист омладински, Као што смо већ тамо рекли: ако хоћемо да одиста постанемо слободни и уједињени треба да радимо на томе, да пређемо од речи делу. Па треба у том правцу да се обавештавамо. Но о томе овде се у одбору није никада ни реч повела. Право да кажемо, ми и сами не би ни хтели да водимо такав разговор с неким личностима из одбора, јер по нашем уверењу они стоје далеко