Наша књижевност

142 Наша књижевност

су Бошковић, Васиљевић и други либералци у најму код „прљавих великаша“ > Или зар сад Милован није „српски син“ и нема право да „ради за себе радећи за општу ствар“2 Како то лако заборављаш оно, што си јуче говорио! А ја сам баш у писму казао, да „примање у службу државну“ истиче из политике, „докопати се власти“. Дакле ако либералци одиста воде политику да се докопају власти, онда из политике морају ступити у службу. Зар ти ниси сам говорио у Цириху, да ниси дозволио Матићу да да оставку на службу, кад су га натерали да ми против своје савести одузме штипендију, јгр то захтева политика да он остане на своме местур За што си ти у моме простом питању прочитао „најамништво“ и „прљаве великаше“> нека ти твоја савест на то одговори.

Савршена је лаж, да се глас о руској шпекулацији са српским „републиканцима“, „социјалистима“ и „комунистима“ пронео одмах после топчидерске скупштине. Доказ је томе пре свега то, што се тада у целом српству знало само за једног „републиканца“, „социјалисту“ или „комунисту“, а то је био Жујовић, који се у то време лечио од самрти у Далмацији. „Републиканац“ Драгиша показао се тек доцније неколико месеци, а „социјалиста“ Марковић познат је као такав само из писама Владимиру Јовановићу, и то од пре месец дана. Друго, ја сам стигао у Београд баш за последњи дан, кад се распустила топчидерска скупштина и остао сам у Београду до половине септембра; за сво време био сам у непријатљеким одношајима са либералцима, тако, да ми се поверила од стране Васиљевића и та тајна, да је Бошковић писао оне чланке у „Ср. Новинама“, у којима је одрицао мучење преступника, за коју, као што се показало У Цириху, ни ти ниси знао. У то време писао сам у „Србији“ и бивао постојано у редакцији њеној, па при свем том никад ни речице није се говорило о шпекулацијама руским са „републиканцима“ итд. ама ни речице. Међу тим поуздано се знало и говорило, да је руско правитељство незадовољно тиме, што Гарашанин и Мариновић нису намесници. У осталом ни Руси нису то тајили, већ су говорили јавно у својим новинама.

(Миши Димитријевићу, тајнику омлад. одбора у Н. Саду) Београд, 25. Јануара 1871. год.

(Читано у одборској седници од 17. Фебр. 1871.)

Члановима омладинског одбора у Новом Саду

Потписани јавили смо члановима овдашњег одбора омладинског, да иступамо из тога одбора. Узрок томе је врло прост: за нас није било никаквог рада У омладинском одбору. То смо јавили одбору, а то смо печатно изјавили у „Трговачком Гласнику“. Ту ћете изјаву сигурно већ имати у рукама кад усчитате ово писмо. Опширније објаснење оставили смо до идуће скупштине омладинске, међу тим држасмо да је нужно да вама опширније мотивујемо наш излазак, а ви можете и ово писмо предати јавности, ако држите за потребно.

Прву смо погрешку учинили нас двојица што смо ступили да радимо са људима, са којима не делимо једно уверење. Али ту погрешку дели с нама омладинска скупштина, која нас је тако изабрала. Еле, ми се примисмо чланства у одбору, да нам се не пребаци да желимо цепање омладине и да бежимо од рада. Одмах чим дођосмо са скупштине омладинске, ми прионусмо око образовања месних пододбора по другим местима по Србији. У томе су нас потпомагали људи ван омлад. одбора, као Паја Мијаиловић, Мијаило Никетић и др, а нико од осталих одборника није ни пером ударио, да напише какав позив, па не могосмо их никад све ни скупити у седницу, ма да смо трчали по целој вароши да их сазивамо кад је требало. Али за то они су развили обилату енергију кад се радило о