Наша књижевност

Белешке

гонаклоно гледали и либерали, и либералски вођ Омладине Владимир Јовановић, који је имао довољно разлога да се осети као један од политичких обмањивача. Димитрије Матић, министар, који није био либерал, који није био „нзпредан“, који је био реакционар, имао је толико личног поштења и хтео да поднесе оставку на питању Марковићеве стипендије. Остао је у влади на притисак либерала, који нису дозволили да на питању слободе савести студената дође у кризу влада коју су помагали, и Марковићев случај тако видно дође до изражаја и поколеба чврстину владе са којом су се они капитулантски повезали. („Зар ти ниси сам говорио у Цириху, да ниси дозволио Матићу да да оставку на службу, кад су га натерали да ми против своје савести одузме стипендију, јер то захтева политика да он остане на своме местуг“ — Марковићево писмо ВладимиРу Јовановићу).

Ове појединости истичу довољно јасно какав је био одјек чланка „Српске обмане“. Либерали својом политичком мудрошћу, и намесници и влада својом државничком вештином нису могли да заташкају истину коју је Марковић себи својственом снагом и оштрином изнео; али су зато својим држањем још једном показали да је Марковићева

критика тачно постављена. М. Ђ.

Милица Нинковић. — Личност Светозара Марковића има нешто аскетскога у себи. Ја бих чак рекао да он некако пуритански иступа у питањима која се животно императивно намећу, али пред којима он угушује себе. То се нарочито јасно види на једном од најдубље значајних животних поглавља, у његовим односима према жени. Иако он жели себе да прикаже, свесно и педагошки срачунато с обзиром коме такве лекције даје, да је његова младост била испуњена распусништвом, не може му се поклонити вера на голу реч. Све што се о њему зна, говори обратко, и у том погледу он је несумњиво био прекаљен у чистоти, што његовоме лику даје румене отсјаје. Али тај

149

његов аскетизам, то његово пуританство је, може бити, било узроком што се није остварио један дивни животни роман, који се око њега почео сплитати, али се није сплео. У његовом животу дубоко је била урасла и једна жена, али је Светозар Марковић, револуционарни борац, мисионар, и зато аскета и пуританац, ту жену задржао на оној граници која је најдирљивије тешка, и управо дубоко трагична: где се вољена жена хоће да претвори само и искључиво у другарицу и пријатељицу, по прескупу цену обостраног жртвовања.

Та жена је Новосађанка Милица Нинковић. У живот Милице Нинковић ушао је Светозар Марковић доиста као елемент судбине. Њој, грађанској средњесталешкој, чиновничкој кћери животни правац је био упућен линијом спокојне и угодне филистерије. Једнога дана је у породицу упао политички емигрант Светозар Марковић, и сав тај буржоаски мир је био разбијен. Млади социалистички апостол је врло брзо и врло лако у тој занесеној шипарици задобио једнога од својих највернијих.

Кћи новосадског директора гимназије у пензији, Милица Нинковић (рођена 1854), имала је, као и њена сестра Анка, прилично претходног образовања да би била пријемчива за „нове идеје“. Музика, језици, добро домаће васпитање, као што је одговарало вишем грађанском маниру, било је, у кући интелектуалаца, поткрепљено и одабраним читањем. У тој лектири нису изостали ни списи Светозара Марковића, социалнога борца из Србије, чији утицај и глас је био почео већ да се шири и преко границе. Кад је он, 1872, бежећи из Србије, дошао у Нови Сад, и убрзо ушао у отворену и гостољубиву кућу директора Нинковића, његово је име ту већ пре њега било поштовано и у маштама младих девојака можда чак и романтизирано. Његов долазак, према томе, морао је бити од јаког утиска. Његово бављење је могло тај утисак само да повећа. Светозар Марковић је, како каже један његов биограф, умео да другује св женама. То је било у његовој нежној,

рат за ин

ари