Наша књижевност

148

У то уђе служитељ и пријави Блазнавцу неке посетиоце из унутрашњости. Блазнавац застаде да нађе још једно писмо Паје Михаиловића, али пошто га одмах не нађе, рече да ће доцније позвати Косту да му прочита. „Ви сада идете г. Стевчи, рече Блазнавац на растанку, ви ћете се сигурно о томе што сам вам казао разговарати, а међутим, можете и њему рећи и замолити га управо: да вашег сина зовне и посаветује да се окане оног друштва што вам казах, и вамо се нама, који смо данас на влади, окрене, А најбоље би било да ви Пају једног дана упутите мени, да се ја са њиме разговорим и нека му упутства дадем.“

Дошавши кући зовне Пају, и како пише, „ја ово изустих и добро Паји не разложих, а Паја одма мени: ја немам посла са великим људима, а ако му шта требам, он има начина како ће ме себи звати, а не тако и преко тебе“.

„Бадава му ја говорих и склањах га да Блазнавцу по позиву иде, но бадава, он, Паја, не склони се ићи. А ја видећи да опорост његова и мени може нашкодити и наудити, замолим га бар да оде стрицу, моме брату. Па по његову одласку пођем и сам за њим к брату моме, те и овде и ја и брат навалимо говорити Паји: да позиву Блазнавчеву оде, но он се Паја не склони ни онда ићи.“

То је интимна атмосфера која јасно показује снагу коју су намесници осећали према својим некада јаким противницима, положај у које су бацили чиновништво, испуњавајући га страхом својим претњама. Али се из ње исто тако јасно види да њихова „кабадахијска средства“, терор и поткупљивање нису тако успешни према покрету који се јављао у новој генерацији. Оно што је сломило читаве странке које су се позивале на своју „традицију“ и „корен у народу, натерало их да приклоне главу режиму, и оно што је држало у сталном страху ситне зупце бирократског точка и гонило их да слепо извршавају наређења, није могло да сломи одлучност новог покрета.

Влада, ликвидирајући сву бившу опозицију, није имала ни најмање во-

Наша књижевност

ље да трпи покушаје великошколаца и својих стипендиста да диктирају правац развитка политичког живота у земљи. Школовање је било средство да се омладина оспособи да предано служи влади, не размишљајући много о њеним поступцима. „Скоро од 30 година овамо сва најбоља снага српског народа иде у чиновнике... према томе беху удешене све школе и средње и више; и за чиновнике се шиљао скоро искључиво цнет српске омладине у стране земље, да отуда поцрпе знања како ће ош боље унапређивати —_ „чиновничку класу“. — А ипак, из круга те омладине, васпитаване најназаднијим методама, појавиће се најоштрији протести, најзрелија политичка свест о истинским потребама народа, и одлучност да се истраје у борби.

Правила за државне питомце предвиђала су да ће они бити одмах натраг позвани „ако се другом чему осим наукама одају“, а тиме је била већ унзпред одређена судбина Марковићевог школовања. „Г. Марковића је влада на страну послала да учи техничке науке, а не да се бави политиком“, пише у решењу којим се Марковићу укида стипендија.

Одузимање стипендије Марковићу није било обичан акт којим је влада показала још једном своју тежњу да одлучно ликвидира са сваким слободоумљем, Начин на који је изведена, и друге околности показују јасно ко је све бид погођен чланком „Српске 06мане“, Министар просвете Димитрије Матић тражио је од Марковића да изјави да ли де писао чланак, а ако није, да о томе наштампа изјаву у новинама, — иако се знало да је он писац тог чланка. На тај начин, тражио је од Марковића да се одрекне својих гледишта у интересу своје „каријере“. Радило се о томе да се Марковић уцени, да ради стипендије објави такву изјаву, компромитује себе и покрет коли се у Србији већ стварао. Можда Матићеве личне намере нису ишле тако далеко, али је то објективни значај његовог поступка, а то су биле и намере владе. А у то није била сама влада умешана, Натакву одлуку су бла-