Наша књижевност

Ма и Ма

а

Рана

Оклопни воз 14.69 267

Мт Хе ме

пика

Обаб. Опростите, господине капетане, не видим ни митраљеска кола, ни митраљезе. И партизани не одговарају.

Њезеласов. То је зато што спавате. Скоро сте већ заспали. Како вас није срамота, Обабе! Ово је тек трећа ноћ, а ви већ спавате. А војници не спавају.

Обаб. Не спавајуг Само их погледајте.

Њезеласов. Шта — спавате! Добро, добро. (Удара вој|ника ногом.)

Први артиљерац. Ваше благородство, већ трећу ноћ не спавамо. 5

(Њезеласов прилази другом војнику.

Други артиљерац. И воде... Треба нам воде за топове. ЗА Њезеласов. Заштор Јесу ли се загрејали> = Други артиљерац. Јесте, господине капетане. Цеви су се 3

усијале. Опасно је пуцати, господине капетане.

Њезеласов. Аха, Обабе, пипните зид. Је ли врео Први и

други топ — спремни за паљбу! Против стрељачког строја — дванаест! Картеч! Они пузе, Обабе, видите ли2 О6баб. Не, не видим... Ни ви ништа не видите... И партизани

не одговарају. Њезеласов. Пали!

Обаб. Пали! (Показује на заспале војнике.) Ето ти — твоје пали!

Њезеласов. Уморни- су. А и ја сам страховито уморан, заставниче Обабе. Ја морам да стигнем у град. То ми је неопходно, Обабе. Наредите да кренемо напред, у град.

Обаб. Имао сам већ част да вам јавим, господине капетане, да је особље на локомотиви побијено, да је машиновођа погинуо, а од добровољаца који су у возу ни један не може...

Њезеласов. Да, да, знам...

Обаб. Кад знаш, онда ћути! Њезеласов. Зашто вичете, Обабе» Разумејте... Хтео бих...

да добијем писмо. Од куће... Ето, хтео бих да добијем од куће...

а нико ми не пише. Ја ништа не знам... Напишите ми га бар ви, заставниче... Обаб. Пустите ме на миру... Њезеласов. Да нико ништа не слути... То се ради... Зар нег

Обаб. Службено — што год наредите. А овако не смеш са мном да разговараш! М ја имам у Барнаулском срезу... Шта се мене тичеш тиг Не желим да те жалим. Не желим!

Њезеласов. Тешко ми је, заставниче, Ипак сте и ви.. човек,

па ак