Наша књижевност

Хроника 283

њихови редактори, другови Сајанов и Лихарјев, заборавили оно учење лењинизма да часописи, било да су научни или уметнички, не могу бити изван политике. Они су заборавили да су наши часописи моћно средство совјетске државе у васпитавању совјетских људи, а нарочито омладине, и стога су били дужни да руководе оним што претставља животну основу совјетског поретка — његовом политиком. Управа лењинградског отсека Савеза књижевника и редакције часописа заборавили су оцену Зошченкових „творевина“, која је својевремено дата у нашој штампи, нису запазили буржоаско-аристократску суштину песама Ахматове и, уместо да их подвргну немилосрдној критици, услужно су им уступили трибину на странама часописа, препоручили Зошченка да уђе у редакцију „Звезда“, уздигли Зошченка и Ахматову на руководећа места у књижевничкој организацији, Скупштина посебно примећује да су се између лењинградских писаца нашли људи (Бергољц, Орлов, Герман, Добин и др.) који су надували „ауторитет“ Зошченка и Ахматове и популарисали њихова дела.

Идејно размимоилажење и подељеност који постоје у Савезу писаца у многоме се могу објаснити „делатношћу“ Зошченка и Ахматове и осталих са њима.

Управа лењинградске секције Савеза совјетских књижевника, биро секције, редакције часописа стварају своје односе с књижевницима не на основу правилног политичког њиховог васпитавања и руковођења, већ на основу личних, пријатељских интереса. Очигледно рђава дела пуштена су у штампу само из бојазни да се не увреди пријатељ. На тај начин интереси државе и народа жртвовани су пријатељским односима, заглушивала се критика, ишчезавала свест о одговорности писаца пред домовином, пред партијом.

Скупштина књижевника гледа на решење ЦК СКП (6) о часописима „Звезда“ и „Лењинград“ као на докуменат огромног принципијелног и програмског значаја, који одређује правац и путеве развитка совјетске књижевности.

Својим решењем Централни комитет СКП (6) показује нам да снага совјетске књижевности, најнапредније књижевности у свету, лежи у томе што је она књижевност у којој нема и не може бити других интереса, осим интереса народа, интереса државе. Задатак совјетске књижевности састоји се у томе да она помогне држави да правилно васпита омладину, да одговори њеним потребама, да се ново поколење васпита да буде срчано, да верује у своју ствар, да се не плаши препрека, да буде спремно да савлада сваку препреку.

Скупштина књижевника сасвим отворено признаје да се у светлости ових примедаба партије постојећи ниво стваралачке делатности лењинградских књижевника показао незадовољавајући.

У делима многих лењинградских писаца не налазе одјека херојска дела совјетског народа, одушевљени стваралачки напор совјетских људи и, напосе, Лењинграђана у послератној обнови привреде и културе.

Снижавање идејног нивоа довело је до многих невредних књижевних дела, до појаве на брзину створених дела, лошег квалитета која су преплавила часописе и издавачка предузећа. Осећајући свој велики дуг пред совјетским народом, књижевници Лењинграда испуњени су тежњом да у најскоријем времену ликвидирају најкрупније недостатке у свом раду, положивши У основ свог стваралачког рада одлуку Централног комитета СКП (6) — најбољи политички докуменат, прожет бригом партије и лично друга Стаљина за совјетске књижевнике, за одлучни полет совјетске књижевности.

Скупштина захтева од сваког лењинградског књижевника да стави на расположење све своје стваралачке снаге делу стварања идејно јаких творевина, високе уметничке вредности, које ће одражавати величину наше победе, патос обнове и социјалистичке изградње, херојска дела совјетских људи у испуњавању и превазилажењу новог стаљинског петогодишњег плана, У нашим делима мора да нађе достојан и сјајан одраз лик совјетског човека, васпитаног од бољшевичке

па