Наша књижевност

И ДА РУМИ еј

Паје И"

176 Баша књижевност

Мако је и по годинама спадао међу најстарије и по својој болести био непокретан и везан за ћелију, фра Петар се није ни често ни много служио тим правом. Напротив, он је „старцима“ који би дошли до њега и почели да гунђају против начина на који „млађарија“ води манастирске ствари, одговарао шалом и подсмехом. На сва тврђења да је некад било боље он је обично одговарао да није било боље него је било давно. „Све што је давно било, боље је, 2 најбоље је оно што није никад било“, ругао се он.

Па ипак, ни фра Петар се није могао уздржати да понекад не учини замерку садашњем гвардијану што се брзо и лако узбуђује и што због сваке маленкости узнемирује старешинство, мољака турске више власти, и сваки час путује у Фојницу, Сутјеску или чак у Сарајево.

Кад сам тога јутра ушао код фра Петра срео сам гвардијана како, забринут и жустар, излази из његове ћелије. Фра Петра сам затекао у његовом обичном положају, пола седећи пола лежећи, на узвишеној постељи. Дочекао ме са осмејком и са шалом са којима је одувек савршено прикривао болове у кичми и умор од несанице прошле ноћи.

— Подстакни ми ту ватру, лијепе ти вјере, ахбабе, док се није угасила, викао је показујући ми на земљану пећ пред којом су лежале храстове главње.

Отпочели смо разговор о незгоди са вином и о штети коју ће манастир претрпети, ма како да се ствар реши.

— И јесте штета, каже замишљено фра Петар, толико вино бо лан, Ето, не пијем га, али ме срце боли кад помислим. Црно вино из Брадине, љепота... Али, брате, и гвардијан је тухаф човјек. Чим нас овај Хамза притисне, он се повилени и не зна ништа друго него: седлај ми коња. Мисли кад њега коњ протресе и пут замори да одмах и нама овде бива боље. М малочас му кажем: сједи, болан брајко, скраси се на једном мјесту, да размислимо, да причекнемо. Не вриједи обијати прагове и жалити се којекуда кад нам овај овде сједи за вратом и види се да му нико ништа не може. А није ово ни прва ни пошљедња мука наишла на нас. Било је и горих Хамза од Хамзе. — Али гвардијан се не да разлогу. Једнако заокупио како овога никад није било. Било је, велим му ја, било, него ниси ти тада био гвардијаном, већ је други ову муку мучио. Тако он мени тумачи шта је мука и зулум. МИ онда му ја испричам како је она Сарајка рађала и од порођајних болова викала на сав глас. Умиривала је њена мајка: шути, стрпи се, проћи ће. Али она једнако мајци одговарала: не знаш ти, мајко, каква је мука дијете родити. — А гвардијан скочи и побјеже. Срео си га,

Фра Петар се смешкао доброћудно, иако му је чело било још пуно бора. Говорио је тихо, као за себе: