Наша књижевност

ИРА оба И РМ РАЈ У МИ Ири за ЕЈ Ру

Шеала у Самсарином хану 177

— Не знам ја шта је мука!> Безбели, кб кад сам у хампамуку растао а на шиљтету вијек провео и кроз пенџер свијет гледао. Е, мој брајко! Деверао сам ја, деверао...

Али се ту заустави, десни брк му се подиже мало. То је значило да се љути сам на себе што је, ето, почео да се хвали и прави паметнији од гвардијана који заиста није много паметан.

Фра Петар поћута мало па одједном се насмеја кратко и тихо.

МЕДА

и ~

Ку

— Знаш ли ти да сам се ја и женио, овакав у хабиту каквог ме

Раја сз

видиш, Управо, нисам се женио, хвала Богу, али су ме вјенчавали. 5ов Ја, ја, вјенчавали, вјенчавали. Шта ме гледаш тако2 дЕ Обојица се насмејасмо, а фратар настави: 15 — Ето, свашта ми се обијало о главу, па и то. А то је било по- 4 одавно. Кад је Кул-ћехаја долазио у Сарајево и толике људе посје- 2 као и подавио на Жутој табији. Толико се било тада намножило пи- ЖЕ |

јаница, скитница и рсуза од сваке руке да је морао доћи тај султанов емисар, јер бијаху једно вријеме затворили друмове, да је трговина стала и поштено чељаде није смјело из куће. Еле, затражи тај Кул-ћехаја ћефиле од сваке вјере и сваког реда, који ће јемчити за ред и мир међу својим људима. На сваки наш манастир падне да се дају два таква јемца. Одреде покојног фра Мију Козину и мене. Бијаше гвардијан тада фра Илија Злоушић, штедиша и тврд чо'јек, вјешт и мудар Травњак за кога се говорило да „везирску памет има“. Позове нас сваког напосе, па каже фра Мијату: морам да пошаљем тебе, као разумног, мирног и старијег човјека, јер је онај фра Петар млад и аџамија, па се бојим да нас не баци у неку невољу. А мени опет каже, насамо: фра Мијат је, знаш га, богољубан и добричина, али темерут и сметен човјек, па куд сам пристао да га пошаљем без о неког млађег, окретног и вјештог; а тај си ти. А немате чега да се ЖЕ бојите, јер је Кул-ћехаја очистио касабе и друмове од зликоваца; путоваћете мирно. — ИМ ми кренемо, лицем на трећи дан Духова; а баш да нам је мило, није. Први конак прођемо лијепо. Сутрадан ударимо на Самсарин хан код Високог. Кад, неки оружани Турци затворили друм. Свраћај, кажу, у хан, Ми би се прошли хана и свраћања, али не може нам бити, него ваља свраћати.

Ту фра Петар застаде мало, као да сабире сећања, па онда настави мирним гласом и својим сликовитим језиком да прича.

У хану их је дочекало чудно друштво. Пуно двориште сељака, трговаца и путника који су натерани да сврате као и њих двојица. ПАН Горе на диванани засели неки оружани Турци; има их, изгледа, де: е сетак-дванаест. Озго се чује њихов гласан говор, понекад и песма. 4 Све личи на неке сватове, који су испунили хан шумом и покретом људи и стоке. Само што су они горе на диванини весели и грлати а ови доле у дворишту ћутљиви и утучени, Свак седи поред својих коња или свога пртљага и чека шта ће бити.