Наша књижевност

162 Наша књижевност

њој тек одређује. Реализам усредсређује своју пажњу на оно што је одређено, док је романтизам усредсређује на оно што је у процесу одређивања. Међу њима нема непремостиве сметње. Шта више, уколико ће дубље реализам да се унесе у појаву, утолико ће разговетније да увиди и перспективе њенога развоја, те ће говорити не само о ономе што је већ одређено, него и о ономе што још није, али је на путу да буде. Тако је Гогољ у „Мртвим душама“, давши трезвену анализу кризе спахискога друштва, одмах стао да се пита о будућности Русије. Ту будућност он црта у нејасном и још романтичком сањарењу. Уколико се дубље и потпуније реалиста снађе у стварности, утолико ће он, дакле, већма да се приближи и романтичком изображавању стварности, њеноме развоју, који он наслућује сасвим трезвеном анализом. Зато реализам, у свом доследном развитку, нужно мора да се споји са романтизмом. И обратно, ако романтичарева машта смишља да стварно наслути шта треба да буде у животу, онда она нужно мора да буде заснована на анализи стварности, тј. на реалистичком схватању стварности. Схватање перспективе под којом се развијају животне појаве, тј. схватање онога што ће се са тим појавама догодити, утолико је дубље и тачније уколико се већма ослања на познавање и појимање реалних чињеница. Машта је утолико ближе стварности уколико дубље њени коренови продиру у стварност.

У своје време Лењин, у „Шта да се ради>“ — писао је ово о зна: чају маште у људској делатности:

„Треба маштати“. Написах те речи и уплаших се. Учинило ми се да седим на „уједињеном конгресу“, да преко пута од мене седе редактори и сарадници „Радничкога дела“. И, гле, устаје друг Мартинов и строго ми се обраћа: „А дозволите ми да вас упитам, има ли још аутономна редакција право да машта без претходне дозволе Комитета партије»“ А за њим устаје друг Кричевски и (филозофски продубљујући друга Мартинова, који је већ одавно продубио друга Плеханова) још строже настави: „А ја идем даље. Питам, има ли марксиста уопште право да машта, ако није заборавио да, према Марксу, човечанство себи поставља увек задатке који су остварљиви, и да је тактика процес развијања задатака, који расту заједно са партијомг “ Од саме помисли на та грозна питања језа ме подилази и само на једно мислим — где да се сакријем. Покушаћу да се сакријем иза Писарева.

„Није сваки несклад једнак, — писао је он поводом питања о нескладу између маште и стварности. Моја машта може да претекне природни ток догађаја, а може и да удари сасвим у страну, куда никада неће природан ток ствари допрети. У првом случају, машта не наноси никакву штету: шта више, она може да подржи и ојача енергију човека трудбеника... У сличним маштама нема ничега таквога што би радну способност извитоперило или паралисало. Напротив. Када би човек био потпуно лишен способности да на тај начин машта, кад он не би понеки пут могао да потрчи мало напред, и својом уобразиљом да посматра у

ои 4 И а Ја