Наша књижевност

КБ 5 реј Бе

Социјалистички резлизем 163

потпуној и завршној слици ону исту творевину која тек што је почела да се развија под његовим рукама — онда ја збиља не могу да замислим каква би то могла бити утицајна снага која би покренула човека да предузима и до краја доводи замашне и заморне радове у области уметности, науке и практичног живота ... Несклад између маште и стварности не наноси никакву штету, само ако личност која машта озбиљно верује у своју машту, ако она пажљиво посматра живот, и упоређује своја запажања са својим кулама у ваздуху, и, уопште, ако савесно ради на остварењу своје фантазије. Кад има ноола додира између маште и живота, онда је све на повољноме путу“.

„Ето, таквих маштања, на несрећу, премало је у нашем поен (Лењин, Дела т. ТУ, издање 3-ће; стр. 492—493).

Историска условљеност опреке реализма и романтизма

На тај начин романтизам неопходно води реализму у случају кад он збиља доследно тежи да успостави изистинску животну перспективу, тј. оно што у животу стварно треба да буде. Само, под условима буржоаскога друштва које лишава уметност основних претпоставки за повољан развој, уметност не може потпунце да оствари своје могућности. Писци, поникли под условима капитализма, нису могли, пошто су били ограничени својим класним назорима, да иду до краја у тражењу смисла животноме процесу. Ако су они, уздижући се изнад својих назора, и могли истинољубиво да одразе реални животни процес чак и када је овај био у опреци са њиховим класним интересима, ипак сам избор живот: них појава и тражење смисла у вези између тих појава, зависили су од њиховога општега схватања живота, — а то значи да су они били, крај свега, у знатној мери ограничени.

Ову је поставку формулисао К. Маркс у оној карактеристици буржоаскога друштва коју је дао у своме спису „Осамнаести бример“. Упозоравајући на то да је уметност буржоаске француске револуције радо искоришћавала материјал античке уметности, уносећи у њега нов садржај, „остварујући у римском оделу и са римским фразама дело свога доба“, К. Маркс је то тумачио тиме да су „у класички строгим предањима римске републике гладијатори буржоаскога друштва нашли идеале и уметничке форме, илузије, које су им биле неопходне да сакрију од себе самих буржоаски ограничен садржај своје борбе. како би одржали своје одушевљење на висини велике историске трагедије“ (Маркс, Осамнаести бример; В. Енгелс, Дела, т. УШ,, стр. 324). И даље упоређујући могућности уметности у прошлости, тј. уметности капиталистичког друштва, са могућностима уметности наступајуће социјалне револуције, Маркс је писао да ова може да црпе своју поезију не из прошлости, него само из будућности, „... Пређашњим ре: волуцијама неопходан је био спомен на прохујало да би заглушиле

|

Ма "= рииунуни