Наша књижевност

АЕ Ви рт ин ти њо ЗВИ МИ ара Рив и рама Б пер з У и дз

164 Наше књижевност

у себи мисао о сопственом садржају. Револуција пак ХЈХ века (тј. социјална револуција — Л. Т. има да препусти мртвацима да сахрањују своје мртве, па да сама себи разјасни свој сопствени садржај. Онамо је фраза савладала садржај, овде садржај савлађује фразу. (Исто дело, страна 325).

У тим је речима Маркс изванредно разговетно упозорио на нужну и историски условљену разлику између капиталистичке и социјалистичке уметности. Он је указао и на то да ће социјалистичка уметност бити по каквоћи изнад оне прве, класно ограничене, везане опреком ограничених класних интереса и стварности, — а још и са елементима непотпуности, лажи и самообмане у себи.

Отуда је и настало раздвајање у уметности прошлих дана, и онај знтагонизам између романтизма и реализма, који видимо код писаца у прошлости.

Одраз реалнога животнога процеса био је код њих увек у извесној мери ограничен и недоследан. У своје време Маркс је писао о ситнобуржоаским писцима: „По свом образовању и индивидуалном положају они могу бити далеко од дућанџија, као небо и земља. Чини их пак претставницима ситне буржоазије то што њихова мисао не иде изван животнога оквира ситне буржоазије, и што они због тога теориски долазе до оних истих задатака и њихових решења до којих ситан буржоа долази праксом, преко својих материјалних интереса и сво јим друштвеним положајем. Такав је уопште однос између политичких и књижевних претставника неке класе и саме класе коју они претстављају“. (У истој књизи, стр. 350).

Једностраност реализма

Баш се зато пишчеви назори и осећају у његовом методу, било да му они проширују могућности, као што то видимо данас у совјетској књижевности, било да му их ограничавају, како се то догађало у некадашњој књижевности код буржоаско-племићких и ситно-буржоаских писаца.

Немогућност слободнога развитка пуноважне људске личности под условима капиталистичког поретка, ограниченост назора појединих писаца, која долази од њиховога класног става — све је то остављало трага на уметничкоме методу у некадашњој књижевности и доводило до ограничености и недоследности реалистичкога метода. То је доводило просто до тога да у многим случајевима, ма да су критички изображавали стварност, писци ипак нису могли доћи до схватања истинских историских перспектива развитка људскога друштва. Баш обратно, окрећући се од живота који их није задовољавао, писци су се и сувише откидали од стварних чињеница и губили су у овој или оној мери исто риско тле, а то је такође ограничавало њихове могућности. На тај начин,