Наша књижевност

Социјалистички реализам 165

процес уметничкога стваралаштва, који је, по суштини својој, јединствен, услед неповољних по њега услова капиталистичкога друштва, у неку се руку раздвајао и распадао на два стваралачка потока, који су текли оделито — на реалистички и романтички, а услед тога је и један и други бивао сиромашнији. Јединствен пак процес уметничкога освајања света није могао у његовом опречном развитку, под условима капиталистичког друштва, да се потпунце оствари, и зато је долазило до антагонизма она два метода, који су се одвајали сваки за себе — до реализма и романтизма.

Ограниченост реализма, у његовом једностраном развитку, оштро су осећали његови највиђенији претставници. Флобер је писао: „Ми располажемо вишегласним оркестром, богатом палетом, разноликим средствима... Али шта нам недостајег Недостаје нам унутрашњи принцип. Душа ствари, идеја потке.“ О томе је говорио и Чехов: „Ми описујемо живот онакав какав живот јесте, а даље — ни да бекнемо: можете нас и бичем шибати, даље ни маћи. Ми немамо ни најближих, ни удаљених циљева, и у нашој души је празно да се ту може играти лопте.“ Једностран развитак реализма показивао се баш у томе што овај вије успео да у довољној мери појми развитак живота, него се заустављао на ономе што је у животу већ било јасно одређено. У том погледу карактеристичне су речи Гончарова: „Право дело уметности може да приказује само живот који се усталио у неком лику, у неком лицу, када се и сами људи понављају у многобројним типовима под утицајем ових или оних начела, оваквога или онаквога поретка и васпитања, кад се појавио неки постојани и одређени вид форме, па се људи такве животне форме појаве у мноштву видова и примерака, са одређеним правилима и навикама. А ради тога, свакако, потребно је време. Само оно што сачињава у животу приметну црту, оно што, тако рећи, улази у капитал живота, и у будући темељ живота, само то улази у уметничку творевину. Стваралаштво се може, по моме мишљењу, само онда да појави када се живот усталио — са новим пак животом који се тек рађа, стваралаштво не излази на крај.“

Једностраност романтизма

С друге стране и романтизам је био једностран. Он је, насупрот стварности која га није задовољавала, истављао машту о животу дру“ гога типа, о другачијим људским карактерима. Само он није ту своју машту испуњавао у довољној мери реалним садржајем, који би у животу могао наћи своју потврду. Лик „Мцири“ код Љермонтова имао је велики значај, јер је он био истављен насупрот тешком духовном стању које се створило у Русији после пораза декабриста. У тој епоси када је реакција доба цара Николаја без поштеде угушивала сваки протест, сваки покушај да се слободно мисли, Љермонтов је саздао лик човека