Наша књижевност

КЛУ ОТРЕ Ра ГЕЗУЖИИЛИ ВА ка АЕН, Х и |

Шала у Самсарином хану 181

5 а

Џеминих људи, устумаралих по хану и дворишту. Најпосле један од њих диже и фратре као шћућурен пар птица и поведе их на диванану.

Горе их дочека пијана вика, заблесну јака светлост и запахну мирис ракије, лоја и ознојених телеса у спарној ноћи. Певање се пре: киде. Заграјаше отегнути, подругљиви гласови: „Фратори! Попови! Јалах, кардаш!“ Фра Мијо је стојао оборених очију, као мученик, а фра Петар је жмиркајући збуњено настојао да се разабере у оној вреви и гужви и да разазна како треба да се понаша и шта да одговара. Одмах је увидео да ова гомила, ма колико да је шарена и разуздана, има једну тачку око које се креће и по којој се управља. То ј: је био Џемо, војвода, који је седео на повишем месту у средини И целе ове ломљаве. Цела ова оргија креће се и развија само у грани- Е цама његове воље или његових ћуди. Ма колико разуздани и насил- : ни изгледали поједини од друштва, сви они, у ствари, гледају у њега и заустављају се на миг његових очију или покрет његове руке. Ништа, па ни пиће не може да их ослободи од тога. Било је очигледно да овде нико није слободан, осим једнога, а тај један био је крут, мрачан, без осмејка, тежак себи и другима.

Тај „војвода“ у чијој су неограниченој и опасној власти сви без разлике, изазивао је својом појавом изненађење, Био је ниска раста, кривих ногу; цео струк му је прогутао огроман бенсилах од нове коже, са богатим пусатом: две тешке кубуре и нека ножина као ражањ, па све истура трбух да би лакше држао толики терет. Из тога обруча од коже и сјајног оружја, на слабом постољу од кривих ногу, диже се несразмерно јак труп са дугачким рукама и снажним црвеним шакама. Над тим трупом неправилна глава и ситно лице, зарасло у ретку брадицу и још ређе бркове, у њему велика танка уста, обједена на крајевима, са жвалама као у младих прождрљивих животи- 5 ња. Мутне очи, а изнад њих у правој црти танке, састављене обрве ЧЕ које у повијама, где се састају, веже и дели црна, усправна бора која не слути на добро и коју народ зове копилица. Дрзак поглед, укочен | али несталан. Тако је сав тај харамија био састављен од неједнаких % делова тела од којих су једни одавали незгодно порекло и урођену ЈЕ закржљалост, а други показивали злу и опасну снагу и решеност да је употреби без обзира и граница. Та његова решеност и јесте оно 4 што сеје страх и ствара ово чудо око њега. 47

Тај ситни човек имао је неприродно дубок и крупан глас. Његов | говор је био неједнак, сав на махове и у испрекиданим реченицама. Застајкивао је неочекивано после прве реченице и исто тако неочекивано почињао да говори кад је већ изгледало да нема шта да каже, ј То је било неко муцање, али ке муцање између слогова поједине ЕН речи, него између појединих реченица. После сваке реченице он би заћутао, јер се бојао да није рекао више него што треба и што тражи његова представа о сопственој величини, а после сваког застоја ЗА џ додавао је још једну реченицу, јер му је изгледало да није рекао све ј

ЧЕ

МЕ ВК

а а њи а

ИЕ Законе иу за НЕ ан

Блу ан ЕУ

не при

Њ

пуча

| ђ