Наша књижевност

к у ;

ПУЛЕ Чан ТА

182 Наша књижгвност

што треба ни како треба. У ствари, и његов говор и његово ћутање били су само неповезани и случајни одјеци свега онога што је, неин: зрециво и загонетно, врело и кувало дубоко у њему и што би повремено прекипело у тим грчевитим реченицама.

Кад су фратри ушли, неки височки трговчићи били су управо у разговору са Џемом и ласкали му безочно. Управо, покушавали су да му ласкају, јер он је сва њихова ласкања, чим су била изговорена, одбијао са презрењем и неумољивом гордошћу. Очигледно да је све што су они могли и умели да му кажу било далеко испод његових скривених жеља и очекивања.

Изгледа да му је један од Височака управо говорио како је он, Џемо, овде глава и старешина и како му ни сарајевски мула ни везир на Босни нису равни. Војвода га је грубо прекинуо.

— Нисам ја ни ага ни бег, ни паша ни везир. Ја сам „друмска харамија“, „копилан“, „јам-кесеџија“, кога на Горици више Сарајева чекају Кул-ћехајина вјешала.

Многи заграјаше, одбијајући ревносно од њега те увреде, један опсова нешто Кул-ћехаји, мислећи да тако унапред погађа војводину мисао, али их Џемо прекиде и све ућутка погледом.

— То сам ја. А Кул-ћехаја је страшан забит и велики господин.

Не знајући како да продуже и где да нађу ласкања која би га могла одобровољити, сви су ћутали, у неприлици. А у десном углу војводиних уста поигравао је горак и свиреп грч. Он се исправи и испи ракију која је пред њим стајала у шареном филџану необичног облика. То донесе олакшање, Сви испише и разговор постаде опет живљи, разнолик и привидно безазлен.

Војводин поглед, оштар и злослутан, кружио је по пространој диванани. Фра Петар је управо ућуткивао фра Мијата који му је шапутао да је ово оно вто се у књигама назива „тузепит трга“, кад се тај поглед заустави на њима. То је било довољно да их неколицина оних покретима гурну напред, у онај празни осветљени круг пред Џемом. Тако су сада стојали на средини диванане, обасјани, смешни у својим хабитима.

— Одакле сте вас двојицаг питао је Џемо са велике висине која је од двојице збуњених фратара правила два зрна прашине, али у исто време и свима осталима казивала да ни они сви заједно нису ништа више.

— Из Крешева, војводо, из нашег манастира, одговори фра Петар да би спречио фра Мијата да он одговара.

— Па куд сте се ви запутили тако питао је даље Џемо неким омекшаним гласом који се фра Петру одмах учини да не слути на добро. — Да не идете на неку даву Кул-ћехаји у Сарајевог

— Јок, војводо, немамо ми на што да се жалимо, нит се ми у те ствари мијешамо; ми по нашим пословима...