Наша књижевност

И а СУ И = Ди У ЕЛИ ~ = 4

Шала у Самсарином хану 183

— А гдје су вам попадије» прекиде га Џемо, са оном истом | лажном благошћу у гласу.

Е, тада сам видео, каже фра Петар, да му ђаво сам дошаптава на ухо шта да нас пита, а и да овај мој фра Мијат није много боље надахнут, јер прије него сам стигао да одговорим, мој ти се фра Мијат испрси и одговори набусито: |

— Немамо ми попадије, нит се ми женимо.

Џемо истури оштру доњу вилицу.

— Е, кад немате и кад се не жените, могу ја да вас поженим ве- | черас. Кад је шенлук, нек је шенлук. Ар ; |

сви су пажљиво слушали, задовољни што су сада фратри постали предмет разговора. Настаде смех и шала и удворичко одобравање војводи. Песма која је била ућутала, јави се опет из једног угла, најпре тихо и несложно па све јаче и боље, са њом и свирка.

— Сватови! Поповски сватови!

— Ајде да их поженимо, овако о једном трошку.

— У ђердек фраторе!

Устрчаше се војводини сеизи да између оно неколико полупијаних посусталица, које су се ту задесиле, изаберу „двије наочите влахиње“, како им је наређено. —

Ту фра Петар застаде за тренутак у причању, као да оживљава | сећања и тражи речи да опише један призор који је за тих неколико | часова био тако важан и тако тежак а који је давно избледео у сећању и изгубио оштрину и значење. Лицем му пређе онај његов бла: городни осмејак, све што је остало од некадашњих невоља, и са тим осмејком настави да прича:

— Фра Мијо и ја се само згледамо. Ја му једнако шапћем латински да ништа не одговара, али он се накострешио и хоће једнако да говори. Хоће човјек ни мање ни више него да уразуми Џему и да му докаже како „сакраменат не може на сакраменат“, како је страхота и срамота и помислити да неко фратре жени и вјенчаје. Остави | се тога, шапућем му ја, видиш гдје смо запали. Али он једнако хоће | да говори. Боље је, каже, да обојица изгинемо овде као мученици, бранећи чистоту своје вјере и свога завјета. Ама од кога ћеш је, болан брајко, бранити, кажем му ја, зар од ових пијаних хајдука» Није ово мјесто где се вјера брани и за њу гине. Лако је погинути и ући у Мапугојоглшт, него марифетлук је извући се из ове напасти у коју смо ни криви ни дужни запали. Тако му ја говорим, а зној ме облива, јер колико стрепим од Џемина пакленог зулума и малиције толико и од фра Мијине луде ревности. И право да кажем, срце ми се истопило и памет стала па ни сам не видим како ћемо се избавити. А око нас бајнак и весеље не престају. Само је „војвода“ мрк и повлачи очима из ћошка у ћошак кб бјесно псето.

Изгледало је да је најпосле нађена игра која ће задовољити и војводу и његове људе и њихове заробљенике, Турке, који се за не-

| |

МАМА о аи

ДНУ

у от сеакг“

овалан: