Наша књижевност

Мт

Шала у Семсарином хану 187

Још увек збуњен и утучен због стрха и губитка, фра Мијат је пристајао на све.

— Стигнемо у Сарајево, настављао је фра Петар, и ту лијепо свидимо ствар код Кул-ћехаје. Оштар неки човјек бијаше, као сабља, али нас добро прими; задржа нас ту двије недеље па нас пусти и још нам издаде темесућ, да смо слободни и прави и ми и наш мана: стир и да се нико у наше послове не може мијешати. Тако у свој нашој штети и невољи имадосмо и користи. МИ вратимо се здраво у Крешево. Али чим смо стигли, примјетим ја одмах с врата да се фратри смјешкају. Још нисмо ушли ни код гвардијана а они заокупише са свих страна: „Азурала, кићени сватови! Остасте ли живи, побогу2“ Видим ја да је неко од оних трговаца и путника већ причао како је Џемо хтио да нас пожени и да се у манастиру зна све, Те окренем и ја на шалу и испричам све како је било. Много смо се тада смијали — младост ко младост! — али се фра Мијо љутио, тврдећи једнако да ја измишљам и додајем. Тако да ме гвардијан, фра Илија Злоушић, искара пред свима. „Ти скрати мало тај језик, Туфегџија, каже, и доста тога смијеха! Јеси ли то код Џеме научио!“ А види се да се и он једва уздржава да не прсне у смијех. Само она два коња није могао лако да прежали. ИМ у својој латинској кроници, коју је тада водио, помиње их, и више говори о њима, Боже ме прости и не покарај, него о фра Мији и мени и о нашем страдању.

У топлој и мирној фра Петровој ћелији заструга и зашкргута један од оних његових часовника и искуца неке сате а Ја гшгса, Фра Петар је ћутао једно време па онда заврши:

— Таква су онда времена била и толике су бједе ударале на сву Босну и на овај наш манастир, да смо за невољу многу ствар на шалу окретали и шалом се бранили и одржавали; кад се већ није имало ничим другим. Давно је било, и горе сам зулуме запамтио послијг тога, и много разних Џема и џемића претурио преко главе, али бели не памтим да сам лицем у лице већи топзбгит и горег паклењака гледао.

Ту се фра Петар прекиде и намршти. Очигледно је осећао јак бол у кичми, који је хтео да преда мном сакрије.

—- Него, помози ми, ахбабе, да се окренем на другу страну, јер сам се укочио причајући.

И пружи ми своју бледу руку испод покривача, а неки од сатова поче опет да искуцава неодређен број сати, ситно и весело.

Београд, 1942 ИВО АНДРИЋ

о а те 2 ес, оре