Наша књижевност

Е

Да л' се чамац снова што плови пучини икад више враћа напуштеној луци

Нико није странац: сви су ту домаћи. Зенице у оку носе исти пламен.

Песме из туђине певају о браћи

коју једним концем спаја један знамен.

— Још кубик за верност! Кубик за Тирану! И за Праг, за братство! Пијуком размахни!' Погледај ту зору, луду, разиграну

и сву је у себе дубоко удахни.

Упиј је ко воду с извора. Задржи

у себи за себе к'о кључеве града.

Сунце расте. Расте. Сунце пече. Пржи. Сунце пада. Сумрак летњи се прикрада.

Дан је на измаку. С песмом у сумраку пролазе мимогред ко лађе крај аде

— с поздравом у грлу и на свом барјаку ивицама шуме две радне бригаде.

УШ ЛОГОРСКЕ ВАТРЕ

Ватре! Ватре!.. К'о да цео логор пламти!

То пркоси младост небу, ноћи, мраку.

Зеница се шири: да види, запамти

пламени час овај, пожар, светлост јаку. !

Ватре! Ватре!... Букте к'о висока јела. Као да су ноћас унутрашња лица избила изнутра, изван стеге тела слободна у ноћи као јато птица.

Ватре још уз свирку и уз песму гласну! Да обасја пламен радост тог тренутка младости и жара у ову ноћ касну,

да се у сва ткива као конац утка.

Као запамћена ватра са огњишта да обаспе пламен тело, младо биће.