Наша књижевност

М ТУНЕЛ

Чији је дан дужи и ноћ краћа чија2 Бушилица стену реже попут длета: Цветове и снове. Рука се извија као опчињено тело сунцокрета.

Прокоп тај све дубљи и ноћ ту запамти. _ Понеси у себи недро Мајевице

и ту рану њену. Ноћас и мрак пламти

у отсјају лампе уз хук бушилице.

Векови се ломе као крхке гране.

Каквим се то чудом слој за слојем скида2 Чуј, иста је младост и са оне стране, усхићење исто с оне стране зида.

И тамо је лампа и алат и снага и грозница иста, да се чврсто стегне рука која иде усусрет к'о драга, и да се та радост ко химна разлегне.

И рука ће руци занос да прозбори тих часова рада и воље и бдења. Бушилице, буши! Лампо, светли! Гори! Да обасјаш младост, њена узбуђења.

Камен куца. Срце куца. Гори тело! Сунце је у лампи. Ноћас нема ноћи. Сутра ће ти, драга планино, кроз ждрело с Козаром у грлу сто младости проћи.

УП СТРАНЕ БРИГАДЕ

Софија је данас на тој деоници. Варшава се нова данас овде гради. — Ура за Атину: њеној сутрашњици са духом и срцем у овој бригади!.

Пркоси се сунцу, води и планини, с пијуком ко с верним оружјем у руци.

Нгша књижевност