Наша књижевност

Поема о прузи 191

Сутра ће пренети ко клавирске типке симфонију братства до наших граница.

— Младићу, шта видиш: реденик и рану или брижне очи друга у болници

или своје срце ношено на длану

за судбину земље у последњој бици»

Биткар Јесте битка! Циљ је њен судбина, а меци су мисли као ране вруће,

да се свуд понесе, као попутнина,

грумен срећне земље у дане будуће.

М ДЕВОЈКЕ

Јутро руке шири. Другарице младе звечећим оруђем бију радну битку. Насипи су данас чврсте барикаде.

— Еј, заставу горе, на ту мотку витку!

Шлипер до шлипера већ укуцан лежи:

у ширине света отворене двери.

— У свој дневник две три речи забележи о вољеној земљи и о њеној кћери.

Запис тај да буде о летњој сеоби младости из родних њива и из клупа. Руменило неба кроз ваздух се дроби и у води реке под крошњама купа.

Овај дан ко шкољку распори, унеси бисер овог јутра, девојко, унутра у недра, у срце — са собом понеси амајлију драгу, у сва твоја Сутра.

— Другарице, данас још четврт кубика, а после на поток, на извор и чесме. Ломе се пејзажи у сто дивних слика,

а ваздух се кида од таласа песме.

На та млада грла певају и Лика

и Кордун и Космет, села и згаришта. — Понесите, сестре, овај дах кубика за будућу срећу домаћег огњишта.

о а о де“

| | ј | ) |