Наша књижевност

190

ара, 7 а +

Наша књижевност

Ухвати ко птицу свитање што руди, што јаше пучини на пламеном вранцу.

Сутра! Сутра! Да л ће срце издржати ту радост Да л неће од радости пући2 Бити део моста и на њега стати

и послати мисли и у свет и кући!

Поделити мисли све у две полутке: за обадва краја, за обале обе

и за прошле и за будуће тренутке и за пут преваљен и нове сеобе.

У сеобе нове, на воде, планине,

у победе нове и у свечаности. Даље да се пође и запрека скине,

да се и јаз сваки на путу премости.

Мост и пут онамо, с угљем из басена. Мост и пут овамо са хлебом и ражи. Младост је и гвожђе и шљунак и стена. — К'о драгуљ на длану, жуљеве покажи!

М ИНВАЛИДСКА ЧЕТА

Да упију очи ту свечаност слика:

сунце над пољаном, воду, дан и брезу, полугу и пијук и брда кубика

и пркосну младост ко бор, и протезу.

Протезе на сунцу... Још једном пркоси у славу свог рода чета усред лета

к'о онда у шуми на планинској коси туђинцу и смрти, с раном која цвета.

После крви тражи земља и зној с лица. Данас су кубици нов пркос убици.

— Еј, Фахите, друже, пуна су колица! Другови су твоји сами ударници.

Доспеће овамо шлипери и шипке, Утапкај им земљу. Испразни колица.