Наша књижевност

Н ЗОРА

Зора прву румен на небу изатка: пење се са хуком увис уз лествице. Мишиће к'о струне усклади зарјатка. Са извора вода мије сан и лице.

Санг О чему сан је под шатором ноћуР Је л то снови плове преко деоница ·

на чамцу без весла кроз ноћи самоћу или је то јато распеваних птица»

Јутру том усусрет с пијуком у руци, са заставом и са песмом прве смене! Гласови да прасну! Да звекну пијуци! Да одјекну јутрос планине зелене!

Младост, рад и занос и стих за поему и небо и шума, река која тече.

— Нису ли ти били берачи у Срему и још пре, на Црном Врху, горосечег

И јутрос, к'о јуче, себе превазићи

у води, у рову, прокопу, тунелу.

Дану и кубику с новом вером прићи

с грозницом у мисли, с пркосом у телу.

— Напред у лепоту раздраганог јутра за земљу, да занос као ватра плане, да букне, да гори ко пожар унутра и са првом капи зноја на тле кане.

Ш МОСТ

У темеље моста узидати, дати

занос ових дана, радост распевану! А сутра на њега са заставом стати, кликнути к'о галеб разиграном дану!

У темељ, унутра! Тај тренутак луди да вежеш, да спуташ к'о зверку о ланцу.

%