Наша књижевност

238 Наша књижегност

Надежда Лавовна. Јеси ли је питала где станује2

Варја. Јесам.

Њезеласов. Јесу ли и о томе говорили на ручку код Спаских 2

Варја. Не узрујавајте се, молим вас, капетане Њезеласове, нисам тако глупа да за време ручка разговарам о хаљинама. Говорила сам о отаџбини, о Русији, о вама...

Њезеласов. О мени»

Варја. Да, о вама.

Њезеласов. Хвала на сећању.

Варја. Јако сам вас хвалила. М сви су се слагали са мном да је Њезеласов храбар и тачан човек. Немамо куд да отступамо, иза леђа нам је море. Сада смо дужни да скупимо снаге и да кренемо у Русију. Сада више не смемо да се узбуђујемо, треба да радимо. „Сви у бој — за народ свој и за живот бољи...“ Не узбуђуј се, Саша, сви се уздају у тебе, и тетка Спаска се узда... ј

Њезеласов (иронично). Ја сам потпуно миран...

Варја. На тргу је било необично свечано. Свирала су три оркестра, држани су врло лепи говори. Чика Вјача је одржао врло леп говор. Говорио је да Русија није била раније међу крсташима, то јест није одлазила да осваја гроб господњи, а сада је тај гроб пренет у Москву... Једном речју, то ће бити крсташки рат.

(Серјожа одлази.)

Њезеласов. Е, баш је глупо говорио.

Варја. Шта»

Њезеласов. Глупо је говорио.

Варја. Наиме, могла сам нешто побркати, али знам да је он говорио врло, врло паметно. Цивили су му дуго пљескали, а војска је викала „ура“! Рекла бих да је све то довољно убедљиво.

Семјон Семјонович. Тамо где су ми обећали службу соба је велика, светла, венецијански прозор, само је стално затворен, насред собе стоји сеизмограф да бележи земљотресе. Откуд тог

Варја. Куд вам је то пало на памет, Семјоне Семјоновичу 2 Ви увек волите да причате неке чудне ствари.

Семјон Семјонович. Не, није то тек онако.

Њезеласов. Варја, био сам мало пре на обали, море ми се бацало пред ноге, бучало је, и у тренутку кад сам мислио на тебе — знаш шта је бацило пред моје ноге» Један ивер.

Варја. Ивер> Њезеласов. Понео сам га чак собом.

Варја. Ти си чудак. Него, јесу ли били тапетари 2... Тета Нађа, јесу ли били тапетариг 2 у | ~