Наша књижевност

МУРА АВАИНИИМАА 42 ПИ Ер + УМ Ур у

у

240 Наша књижевност Њезеласов. Варја! Само због тебе, само ради тебе... Реци ми само једну реч, све ћу оставити... Отићи ћемо одавде... Ако

треба — у Америку, у Аустралију. Очекујем од тебе ту реч.

Варја. Одмах, одмах. Тетка, драга моја, чика Вјача је молио да вам саопштим: решили су да приреде аматерску претставу у ко: рист крсташа. Скупићемо крупну суму за ствар великог крста.

Њезеласов. Чете светога крста. Крсташи. Пет хиљада врста бежали сте довде да бисте измислили чете светога крста.

Варја. А зар ти ниси бежао с намаг Јеси ли с неба паог

Њезеласов. Бежао сам. Бежао сам — и сад сам ту. Сада сам наоружан. Имам оклопни воз. Они не схватају шта чекам. Обабе, наш воз је исправан, потпуно исправан.

Обаб. Јесте, господине капетане.

Њезеласов. Дакле тако! Видим да јако желите да добијете орден. Наравно, господо, у праву сте. Морам друкчије мислити... Спаски је добар старац, он се искрено брине о мојој каријери. Брине се о мојој срећи, искрено, као отац. (О, да, он искрено воли Варју. И мама добро чини што удешава стан. Треба већ једном мирно и лепо живети. Малограђанство. Нас су стално плашили малограђанством, а зар није могуће да и они који су нас плашили, и ми сами да смо се сви... преварилиг Можда је то такозвано малограђанство — баш оно потпуно уживање у миру, за којим човек мора да тежи... Можда је канаринац у кавезу, ето овај јадни и шугави канаринац, "због кога су нам десетинама година пребацивали — онај дух у „облику голуба“, ради кога треба да се боримо и који треба да бранимо. Да, да, да... Тако је то, тако је то, заставниче Обабе.

Обаб. Разумем, господине капетане.

Њезеласов. Решио сам се. Још данас крећемо за Лбишченск.

Обаб. Разумем, господине капетане. Потребно је само наређење... Њезеласов. О-о... Генерал Спаски неће оклевати да нам изда наређење.

О6баб. Александре Николајевичу, хтео сам да поручим чизме.

Њезеласов. Дођавола с чизмама! У тајгу!

Завеса