Наша књижевност

ПРИ РНК):

Оклопни воз 14- 69 241

ДРУГА СЛИКА

Морска обала

(Миша свира у свиралу. Улазе први и други рибар) Други рибар. Крстаре патроле. (Обојица одлазе. Улази Знобов. У сусрет му иде Обаб)ј

Обаб. Што скиташ ноћу2

Знобов. Опростите, ваше благородство.

Обаб. Јави се на рапорт командиру чете.

Знобов. Разумем, ваше благородство.

Обаб (Миши).Ћути већ једном! Шта цвилиш ту! Сви само цвиле...

(Улази Вершинин са женом.)

Вершинин. Види ти њега! Сећаш ли се земљака2 Јесте ли ми здраво, Иване Аристарховичу

Обаб. Здраво... Вершинине.

Вершинин. Крећеш ли на пут»

Обаб. Да, крећемо... с оклопним возом. Којим добром»

Вершинин. Учинило ми се да питаш: којим путом. Данас путови воде на разне стране. Изукрштали су се. А људи су залутали, Иване Аристарховичу.

Настасија. Добили сте сабљу, МИване Аристарховичу, лепу сабљу, домаћинску. Вала, девојке се просто лепе за вас.

Вершинин. Сабља... Познавао сам једног сељака... Бис је газда-човек. Отац му је добро водио газдинство. М том сељаку паде на памет после очеве смрти да оде у варош, да тргује. Када је избио рат, нема ништа од трговине. Поста ти мој сељак наредником. Из истог смо села били. А сада је постао официр, Иване Аристарховичу. Од наредника поста поручник.

Обаб (поносно). Засад сам још само заставник.

Вершинин. Де, де. Нисам навикао да бројим звездице. Чак ни на небу, па куд бих, брате, код свог земљака бројаор Дакле тако — заставник, Иване Аристарховичу. А где сте распоређенир У коњицу 2

Обаб. На оклопни воз.

Вершинин. Рекао бих, на прилику, да је у коњици већа част.

Обаб. Е, ја морам да идем.

Вершинин. И нама је време.

Настасија. Наравно, Никита Јегоровичу, време је, Изгледа нема нам пријатеља ..,

МЕ ЛИНА