Наша књижевност

330 Наша књижевност

ће изаћи, иако није видио а ни мислио о томе како ће изаћи. Али изаћи ·" ће, ову водену гробницу што је зинула, прећи ће вољом и жељом. Вољом и жељом! Јер у њему је било обиље живота и обиље воље да живи.

— А! — крикнуо је бијесно стиснувши зубе. — Нећеш! — И као да се свађа са живим створом, ударио је веслом по таласу, и љут на ту снагу бескрајно јачу од њега, заграбио веслом, не предајући се.

Али вода је била јача. Кад је погледао према долу, видио је да су свјетла рудника управо према њему, па их је чак и пролазио. Јасно му је било да га је дохватила матица, и да га носи великом брзином низ воду. Већ је јасно чуо тежак шум воде која је надирала на ступове моста о који су с праском ударала ишчупана стабла.

Наједном је на обали лизнуло свјетло ракете и Иван се и нехотице сагнуо. Свјетло је, дрхтећи у ваздуху, освијетлило голу обалу и усковитлане таласе, па нестало нагло. Иван је одахнуо. Али је одмах засјало опет, и учинило му се да је видио на обали и човјека. Је ли то неко викнуор Али није, то вода урла и вјетар удара на махове.

Свјетло је опет полетјело увис, па друго и треће, и сад су се већ јасно видјели људи на обали.

Иван није мислио да су га примјетили, јер је то изгледало готово немогуће у овој тмици и олуји, али при свјетлу учесталих ракета, у кратким размацима у којима је могао да погледа на обалу, понашање стражара било је сасвим сумњиво: трчали су, застајали, скупљали се па опет трчали поред обале. И свјетло се није више гасило: још једно није умрло, а друго се већ рађало.

Иван се сјетио да стражари добро чувају обалу, јер су прије два дана примјетили једну партизанску патролу у близини ријеке и припуцали једни на друге.

Читав крај око моста био је освијетљен час бијелом, час жутом свјетлошћу, а само би се понекад по том неприродно бијелом и мртвачки жутом свјетлу просуло плаво или црвено, стварајући фантастични шарени ватромет, од кога су ниски кишни јесенски облаци висили као обојени комади мокре вате са жутим и љубичастим рубовима. Ријеком су текли разнобојни рефлекси, а црни таласи, са жутим, плавим и црвеним крестама ковитлали су се као пламен, као немирна повјесма неке чудне фосфоресцентне масе која плаши и својим немиром и својим изгледом, пуним застрашујуће љепоте. Мост, сјеном испод себе отсјечен од освијетљене воде, изгледао је као да запаљен виси у ваздуху. А на огради моста, са блиједим отсјајем на шлему, стоји блиједожута стражарева фигура.

Наједном са обале, сасвим близу а као да је бестрага далеко, немоћно лану митраљез меким звуком који се при налету вјетра и таласа сасвим губио.

Иако није чуо како метци падају у воду, Ивану је било јасно да су га стражари примијетили и да пуцају на њега.

~ Ави и не нни