Наша књижевност

ЈЕ МИ Ар И Ми л "

ПИ РАНЕ

ПИ и ке ИН си ла

пи ЗИМУ и

430

Наша књижевност

Где» Када Да ли не пре двадесетак и свеједно колико више година» Још раније» Још као дете Да није било на том лицу нешто од оног, што је имала на себи нека друга жена» Ко је она била» Да није била

Ленка Ленка са Слаповар Његова краљица, тадашња краљица тих планина»

Та слаба, али за њега велика сличност, за тренутак га. је свега обузела. Пробудило се у њему нешто давнашње, оно што га је некада тако болело, за чим је некад тако чезнуо, и што се напослетку претворило у његов бескрајни бол.

Бол, већ скоро двадесет и пет година...

Није се могао уздржати да Тинцу не помилује руком по лицу. Па му је и то било мало: сагнуо се над њу и благо пољубио њена хладна мртва уста.

Бледи месец је посматрао суморни погреб на Мртвој Гори.

Рано зором је потпуно загрнуо раку, сву је прекрио маховином, да се уопште није могло познати где је гроб. Једино је још упрљана трава одавала да су се ту некоме потресале груди. А кад киша опере траву и кад се земља слегне, тада већ неће бити никаквог трага; све ће бити као да и нема гроба ту, где почива краљица Дрејчевог срца, краљица планина.

После тога се спустио низ брдо до свога склоништа. Ту је прележао цео дан и ноћ, с рукама под главом, и све време му се привиђало бледо лице Тинце, планинске краљице, које се, такође све време, мењало и све више постајало слично једном другом лицу, лицу некадашње краљице тих планина, лицу Ленке са Слапова. И у том тренутку није више знао кога је сахранио: Тинцу или Ленкуг Или, можда, обадве» Да, заиста, можда обадве, јер му се чинило да је његово срце постало још више празно, још више мртво, чинило му се да је и његов дугогодишњи бол умро. Чинило му се да је са Тинцом био сахранио заувек и свој бол...

Кад је увече измилео испод земље, спазио је око себе свуда бели покривач: пао је снег.

Снег је покрио горе, прекрио све путеве, лежао по долинама, свуда бели саг, дебео добру пед, нетакнут, без и најмањег трага, тако гладак да би се познало кад би га и најнежније прстом додирнуо. Над тим прекривачем шириле су се гране старих оморика, покривене белим капуљачама снега.

Било је величанствено као у огромном светилишту од белог, блештећег мермера. Било је тако мирно, тако стравично тихо, једино збивање за тренутак било би кад би се где с гране осуо снег, затим би се све опет смирило. Нигде ниједног усклика, гласа, ниједног уздаха, једино дубоко у долини још увек је шумела вода. За Макса, који је стално живео у планинама, све је то било тако чудновато лепо, да лепше што није могао ни пожелети. Само кад не би било тако